Negde između rečenica „snaći ću se sama“ i „ma, nema problema“, neprimetno je romantizovana ideja da žena treba da bude ostrvo. Samodovoljna. Nezavisna do te mere da nikada ne traži pomoć, da joj ne treba muškarac da se na njega osloni, da nikada ne pokaže pukotinu. Takva žena je, prema savremenoj kulturi, „cool“. Smirena. Ona kojoj se svi dive. Rezultat je preterana nezavisnost, koja implicira preopterećenje u svakodnevnom životu.

Preterana nezavisnost: Sloboda ili zamka?

I dok se sa jedne strane, žene osnažuju da budu nezavisne , sa druge strane nije sloboda, nego zamka. Jer, preterana nezavisnost nije oslobađajuća, nego iscrpljujuća. Iako se često predstavlja kao snaga, u svojoj suštini ona je nešto sasvim drugo. Izolacija maskirana kao osnaživanje. Navika da sve nosimo same, čak i kada posustajemo i gubimo dah pod teretom obaveza, emocija i očekivanja.

Zašto ne tražimo pomoć?

To je ono kada ne tražimo pomoć jer ne želimo da budemo „teret“. Kada mislimo da će oslanjanje na nekog drugog stvoriti dug, obavezu ili razočaranje. Stisnutih zuba prolazimo kroz život i to nazivamo karakterom. U stvarnosti, međutim, to nije snaga. To je iscrpljenost sa dobrom reputacijom.

I kada vam se čini da nezavisnost ima preveliku cenu – ne čini vam se: Kad vam je vaše nezavisnosti preko glave

Kako preterana nezavisnost utiče na odnose

Organizacija i odnosi

Problem sa hiper-nezavisnošću je što se ona ne zadržava samo u poslu ili organizaciji svakodnevice. Ona se polako uvlači u naše odnose. Toliko smo zauzete dokazivanjem da možemo sve same, da prestajemo da primećujemo ljude koji pokušavaju da nam priđu, pomognu, učestvuju u našem životu.

Povezanost je nužnost, ne luksuz

Pomoć i međusobna podrška nisu slabost – one su osnovna ljudska potreba. Ipak, vremenom razvijamo neku vrstu emocionalnog tunela u kome sve obaveze, sve brige i svi tereti postaju isključivo naši.

A istina je jednostavna: povezanost nije luksuz, ona je nužnost. Nismo stvoreni da sve radimo sami. Bliskost, razmena, uzajamnost – to nisu romantične ideje, već temelj mentalnog i emocionalnog zdravlja.

Zajednica je važnija od ega

Ljudska vrsta nije opstala zahvaljujući individualcima koji su se borili sami. Napredovali smo jer smo brinuli jedni o drugima. Neko je ostajao uz povređenu osobu dovoljno dugo da ona ozdravi. Zato što je zajednica bila važnija od ega.

Zašto biramo hiper-nezavisnost?

Zašto smo se „navukle“ na hiper-nezavisnost? Uglavnom samo zato da bismo sebe zaštitile. Razočaranje i osećaj izdaje, izgleda, spada u žensko iskustvo. Sve smo doživele da ne možemo da se oslonimo na nekog ko bi trebalo da bude tu za nas. Verovale smo i bile smo izneverene. I naučile smo lekciju, koja glasi „Ako se ne oslanjam ni na koga, neću biti ni razočarana, ni povređena.“

Iz tog razloga, preterana nezavisnost funkcioniše kao mehanizam odbrane (saznajte više u tekstu: Odbrambeni mehanizmi koje treba da osvestimo). Ona nas čuva od rizika, od ranjivosti, od mogućnosti da ponovo budemo razočarane. I koliko god taj put bio usamljen, čini nam se sigurnijim od alternative.

Šta gubimo kada se zatvorimo?

Međutim, ti zidovi koje gradimo da bismo sprečile bol, istovremeno sprečavaju i radost. Drže na „bezbednoj udaljenosti“ i bliskost, i spontanost, i toplinu. Žena koja je zaista ispunjena ne živi život sama. Ona gradi svoj krug podrške. Ona se oslanja na bliske osobe. Ona prima isto koliko i daje. I ne izjednačava traženje pomoći sa ličnim neuspehom. Podrška nije slabost. Ona je – supermoć.

Možemo li zaista sve kontrolisati?

Preterana nezavisnost nas zavodi obećanjem kontrole. Ako sve radimo same, ništa neće krenuti po zlu, zar ne? Pa, ne baš.

Istina je da u životu zaista možemo da kontrolišemo samo dve stvari: svoje misli i svoje ponašanje. Sve ostalo je kombinacija okolnosti, tuđih odluka i nepredvidivih preokreta.

Pokušaj da sve držimo pod kontrolom ne štiti nas od razočaranja. On samo sužava naš svet. Manje otvorenosti „magije“ i prostora za lepe slučajnosti koje život ume da ponudi kada mu to dozvolimo.

Šta znači tražiti pomoć?

Tražiti pomoć ne znači da nešto ne umemo. Često znači upravo suprotno – da bismo mogle, ali biramo da ne moramo.

Život je osmišljen kao prostor razmene: davanja i primanja, pružanja ruke i traženja nečije ruke. Da bismo zaista napredovale, moramo da dozvolimo drugima da se pojave za nas onako kako se mi pojavljujemo za njih.

Prava snaga je u ravnoteži

Prava snaga nije u činjenici da možete same, već u miru koji dolazi sa saznanjem da možete – ali ne morate.

I možda je upravo upravo popuštanju kontrole način da vodimo lakši, povezaniji i ispunjeniji život.

To ne znači da ne treba da budete jaka žena, već da dublje proniknete u značenje ovog koncepta: Šta znači biti jaka žena (nije sve u nezavisnosti)

Naslovna fotografija: Lummi

Autor: Brankica Milošević