Gotovo deceniju nakon što je pokret #MeToo promenio način na koji svet govori o seksualnom uznemiravanju, zloupotrebi moći i položaju žena u filmskoj industriji, pitanje koje je ovih dana na filmskom festivalu u Kanu otvorila Cate Blanchett zvuči istovremeno jednostavno i neprijatno: Šta se zapravo promenilo?
Njena izjava da je #MeToo „vrlo brzo ubijen” odjeknula je mnogo šire od festivalskih sala, pogađajući suštinu problema koji ni posle godina javnih debata nije nestao. Kada je 2017. godine slučaj Harvey Weinstein pokrenuo lavinu optužbi protiv moćnih muškaraca u filmskoj industriji, činilo se da u Hollywoodu počinje duboka transformacija. Glumice, producentkinje, scenaristkinje i žene iz svih delova industrije počele su javno da govore o iskustvima koja su decenijama bila potiskivana, relativizovana ili sistemski ignorisana.
Tada je izgledalo kao da je došao trenutak kada će se promeniti ne samo pojedinci, već i sama struktura moći. Međutim, skoro deset godina kasnije, sve je više utiska da je deo energije pokreta ostao zarobljen u simbolici, dok su ključni mehanizmi industrije ostali gotovo netaknuti.
Pogledajte i: Phoenix Rising: Don’t Fall – dokumentarac iz dva dela koji se pridružio pokretu #MeToo
Pokret #MeToo – otvoreno pitanje istinske promene
Hollywood i iluzija progresa
Hollywood danas veoma pažljivo neguje sliku progresivne industrije. Na crvenim tepisima govori se o inkluziji, raznolikosti i osnaživanju žena. Filmski studiji uvode kodekse ponašanja, angažuju koordinatore za intimne scene i javno insistiraju na etičkim standardima. Na prvi pogled, čini se da je industrija postala svesnija problema nego ikada ranije.
Ali iza te slike ostaje skrivena ista hijerarhija moći.
Kada Cate Blanchett kaže da i dalje dolazi na setove gde vidi „deset žena i sedamdeset pet muškaraca”, ona ne govori samo o brojkama. Govori o kulturi rada, o tome ko donosi odluke, određuje ton komunikacije, šta se smatra „normalnim” ponašanjem i čiji glas ima autoritet. Jer pitanje reprezentacije nikada nije samo pitanje prisutnosti žena, već i pitanje kontrole nad prostorom, narativom i resursima.
View this post on Instagram
Upravo zato je važno razumeti da #MeToo nikada nije bio samo pokret protiv seksualnog nasilja. U svojoj suštini, on je bio pobuna protiv modela društva u kome moć tradicionalno pripada muškarcima, dok se od žena očekuje prilagođavanje, ćutanje ili snalaženje unutar postojećih pravila.
Podsetite se i ovog momenta: Trial of Christine Keeler: Serija o ozloglašenom britanskom skandalu – početnoj tački #MeToo pokreta
Zašto je pokret #MeToo i dalje aktuelna tema
Iako je #MeToo najvidljivije eksplodirao u svetu zabavne industrije, njegova relevantnost daleko prevazilazi Hollywood. Ova tema i dalje izaziva snažne reakcije jer obrasci o kojima je pokret govorio nisu nestali – samo su postali sofisticiraniji i manje otvoreni.
Patrijarhalni modeli moći danas često funkcionišu prikrivenije nego ranije. Otvoreni seksizam zamenjen je suptilnijim oblicima diskriminacije. Žene jesu prisutnije u javnom prostoru, ali su i dalje ređe na vodećim pozicijama. Češće su izložene procenjivanju fizičkog izgleda, pod većim pritiskom da budu dopadljive i emocionalno prihvatljive, dok se autoritet muškaraca i dalje podrazumeva.
Filmska industrija je posebno „dobar“ primer jer se predstavlja kao prostor slobode, kreativnosti i liberalnih vrednosti, a istovremeno reprodukuje veoma tradicionalne odnose moći. Žene su vidljive na ekranu, ali mnogo ređe iza kamere, kao rediteljke, producentkinje, direktorke studija ili vlasnice produkcijskih kuća.
View this post on Instagram
To nije samo problem reprezentacije, već i pitanje perspektive. Ko odlučuje koje će priče biti ispričane? Ko određuje kako se prikazuju ženski likovi? Ko definiše šta je „komercijalno”, „važna tema” ili „rizik za investitore”?
“Sluškinjina priča” – Ova serija će te inspirisati da se boriš (i izboriš!) za svoja ženska prava!
Od javnog skandala do zamora publike
Jedan od razloga zbog kojih se danas govori o opadanju energije pokreta #MeToo jeste i način na koji funkcioniše savremeni medijski ciklus. U vremenu društvenih mreža i neprekidnog protoka informacija, čak i najveći društveni potresi imaju kratak rok trajanja. Javnost vrlo brzo prelazi na novu temu, dok sistemske promene zahtevaju godine.
Posle prvog talasa optužbi usledio je i očekivani kontraudar. Deo javnosti počeo je da govori o „preterivanju”, „lovu na veštice” ili „zamoru od teme”. Ženska svedočenja, koja su u jednom trenutku dominirala medijima, postepeno su počela da se tretiraju kao još jedan prolazni kulturni trend.
To je možda najvažniji i najbolniji deo teme koju Blanchett pokušava da otvori. Zašto društvo tako brzo gubi interesovanje za teme koje zahtevaju dugoročnu promenu? I zašto se od žena često očekuje da budu dovoljno glasne da ukažu na problem, ali ne toliko glasne da postanu neprijatne?
Depositphotos
Simbolična pobeda pokreta #MeToo bez sistemske promene
Naravno, bilo bi pogrešno tvrditi da pokret #MeToo nije doneo nikakve promene. Danas su granice profesionalnog ponašanja jasnije nego pre deset godina. Mnoge žene osećaju veću slobodu da govore o iskustvima koja su ranije smatrana „normalnim delom industrije”. Pojedini moćni muškarci izgubili su pozicije koje su godinama delovale nedodirljivo.
Ali simbolične pobede nisu isto što i sistemska transformacija. Prava promena ne podrazumeva samo uklanjanje pojedinaca, već redistribuciju moći. A upravo se tu proces najviše usporava. Jer svaki sistem prirodno pokušava da sačuva sopstvenu strukturu, čak i kada javno govori jezikom promene.
Zato pitanje koje danas postavlja Cate Blanchett nije važno samo za Hollywood. Ono se odnosi na mnogo širi društveni kontekst u kojem žene jesu vidljivije nego ranije, ali i dalje nisu ravnopravno uključene u centre odlučivanja.
Zbog toga tema #MeToo ostaje aktuelna – ne zato što se ništa nije promenilo, već zato što promena očigledno nije završena.
Na bijenalu u Veneciji, ženski glasovi su došli do izražaja: Umetnice na Venecijanskom bijenalu – od već afirmisanih imena do uzbudljivih novih glasova
Naslovna fotografija: Depositphotos
Autor: Brankica Milošević
