Festival koji spaja generacije nije samo zgodna parola, uverio me šesnaesti Arsenal fest – po ko zna koji put. Od bumera do gen Z, svi su pevali i skakali. I na sceni i u publici. Moj izbor naoružanja iz raskošnog Kneževog arsenala pao je na drugi dan. A raspon se kretao od veličanstvenog Magnifica, preko nostalgijom Obojenog programa, do beskompromisnog Underworlda.
To znači celo veče i deo noći od Main-a do Gardena, pa ko izdrži, pričaće. Svi smo izdržali, bez obzira na vrućinu, promene u programu i tehničke smetnje. Glatko sve pripisujem uticaju Merkurove preredrogradne senke i odajem priznanje organizatorima. Osetila sam samo najmanji deo te vrste ludila, a mogu da zamislim i sve ostalo što su imali da iznesu.
Šesnaesti Arsenal fest – drugo veče
Magnifico, prvi na Main Stage-u
View this post on Instagram
Velika je stvar napraviti veliki muzički festival, a Arsenal je baš porastao – biće punoletan za dve godine. Ja sam obrnula već tri kruga punoletstva i oduševljena sam što sam oko sebe videla i starije višestruke punoletnike. I na sceni i u publici, da se razumemo. Što reče Magnifico, u svom bezazleno-bezobrazno-šeretskom fazonu „mnogo volim ove festivale, jer se tu mešaju generacije“. Samo što je on uspeo da od ove primedbe napravi najavu za urnebesnu i zaraznu pesmicu u kojoj jedan od stihova glasi „Cici-mici, dođi mala k čici“.
Znači, matori šmeker okružen mladim muzičarima (duvači i violina, pored standardne postave) pružio nam je baš pravu vrstu osveženja. To je bio prvi nastup na Main Stage-u druge večeri i nije bilo gužve. Došli su oni koji su znali šta da očekuju, kao i oni radoznali, koji su čuli preporuke. Šoumen koji sve vreme zabavlja publiku i drži pažnju svakom rečju i svakim pokretom. I ozbiljno dobra svirka, mada u jednoj pesmi kaže „ovo nije baš i neka muzika“. Publika koja se pola vremena smeje, a pola peva, dok sve vreme đuska.
Ne znam da li mi se više dopadaju duhoviti tekstovi ili šašav i razigran vajb cele priče, ali Magnifico nosi svoje ime poput krune. I još liči na Gary Oldmana. Biće da ga najviše gotivim zbog ovog poslednjeg. I sve mislim da bi imao više publike da je nastupao malo kasnije.
Magija Obojenog programa na Gardenu
View this post on Instagram
Mnogo volim Garden stage. Možda zato što se sve najbolje što sam ikada slušala na Arsenalu tamo odvijalo. Možda ova scena ima neku svoju posebnu magiju, možda zbog onog tolkinovskog drveća. A verovatno je sve zajedno. Garden mi uvek pruži nešto posebno, bilo da je nešto što prvi put čujem (kao Naked Band onomad), ili nešto voljeno staro (Rundek, moja stara ljubav). Ili nešto pikantno i opaljeno, kao što je Let 3. I kad god uđem na kapiju, nešto me pukne (što bi rek’o Magnifico), mora da je nostalgija.
Takvu mešavinu toliko intenzivnih osećanja možete doživeti samo na festivalu, gde se nastupi, žanrovi, energije i vibracije smenjuju svakog sata. Ili bar mene to tako radi. I bude preplavljujuće. Srećom, imala sam malo vremena da se uzemljim između dva izmeštanja iz sebe. Malo sam čula Mučin iz Podgorice, koji se svrstava u post punk i odlično zvuči. Onda sam malo odšetala do glavne bine da čujem nemačke thrash metal veterane Destruction. I oni su bili super na svoj način i zabavili su me malo, na moj način. Duge kose, kožne jakne, nitne, lanci, rafalna gitarska paljba. Šta tu ima da se ne voli?
Ali to je samo bio način da dočekam Obojeni program otvorenog srca. Za ogroman talas ganutosti, nostalgije, fascinacije, zahvalnosti – koji je došao sa njima. Prvo, postala sam svesna da ih nikad nisam slušala uživo. Kako su mogli da mi promaknu na tolikim koncertima i festivalima koje sam pohađala u mladosti, nemam pojma. Sve pesme znam, čini mi se, oduvek. A nisam ih čula bar 20 godina. A onda, Kebra se pojavio. Mali, mršav, crn, oštar, nervozan kao pet mačaka u kavezu. Nisam znala da li se uvek tako ponaša na sceni, ali sam se posle raspitala. Do bola me ganula njegova pojava, čovek je stariji od mene, izgleda poput namotane opruge, ali one koja se otkoči i počne da skače. Taj naboj je ostao sve vreme u njemu i delio ga je samo sa muzičarima na sceni. Čak je i neke osmehe podelio – ali ne publici. Mi smo dobili transcendentalni oblik nadanja nečemu dobrom i pevali smo svi uglas, iako on to nije tražio.
I neki klinci su pevali, što me baš iznenadilo i obradovalo. Neki iza mene su dovikivali „ajde Mick Jagger“, što sam razumela kao kompliment. Sa taman onoliko ironije, koliko je ima i u Kebrinim stihovima. Onolika pozitiva u njegovim tekstovima govori o izolaciji, nesigurnosti, nerazumevanju, introvertnosti. Mi matori smo vikali „bravo“. Kebra ničim nije pokazao da nas je čuo, ali se negde na pola svirke broj nervoznih mačaka u kavezu prepolovio.
Eh, evo nečeg nostalgičnog: Arsenal fest – iz perspektive stare ljubavi
Šesnaesti Arsenal – Artan Lili najzad na Main-u
„Dugo nam je trebalo da dođemo do ovog Stag-a“ rekao je Bojan negde na početku i podsetio me na trenutak kada sam prvi put čula Artan Lili uživo. Na Gardenu, pre neku godinu. Za ovaj ozbiljno dobar bend, koji sto puta bolje zvuči uživo, to je verovatno profesionalna pobeda. Ipak, uskočili su umesto Konstrakte, koja nije mogla da nastupi zbog povrede (draga umetnice, budi zdrava!). Što nije umanjilo njihovu odličnost, ali nije je ni uvećalo. Zvučali su super, publika svih generacija provela se super.
I na tom koncertu sam srela drage prijatelje koje nisam očekivala da vidim, pa mi je sve bilo totalno super. Sticaj okolnosti doveo je Artan Lili na glavnu binu 16. Arsenala i mene i moje prijatelje na mesto sastanka. Da li sam pomenula Merkurovu preretrogradnu senku?
Iluminacija podzemlja – Underworld prosvetljenje
View this post on Instagram
Drugog dana, šesnaesti Arsenal fest donosi kulminaciju cele festivalske priče. Sve, sve, ali Underworld! Bekompromisni ratnici podzemlja doneli su lasersku svetlost, koja je pratila apokaliptičnu grmljavinu savršenih tonova. Precizno, hipnotički, profesionalno, direktno, gotovo intravenozno.
Njihova muzika se ne sluša, njoj se predaješ jer si osvojen. Povremeno sam otvarala oči, da ne propustim hipnotičko iluminatorno dejstvo, ali uglavnom sam bila obuzeta. Osvetljena zvukom iznutra. Sama sa sopstvenim doživljajem, među svima ostalima koji verovatno doživljavaju to isto. To je vožnja koja ništa ne traži od mene. Ništa nostalgija, simpatija, empatija, duboka filozofija i površni utisci. Samo prepuštanje. Pročišćenje, prosvetljenje, olakšanje.
Boravak u sadašnjem trenutku u kome izađeš iz glave i povežeš se sa telom. Sve ono o čemu govore svi mogući saveti o svesnosti i prisutnosti u sebi, u prostoru i vremenu. I najbolje što se može dobiti od iskustva. Direktna veza sa sopstvenim podzemnim svetom usred beskrajnog univerzuma. Biće da ovo ima neke veze sa Plutonom u Vodoliji.
A ovo je prošlogodišnji, jubilarni arsenalski doživljaj: Što smo stariji sve je bolje – Arsenal fest posle 15 godina
Autor: Aleksina Đorđević
Foto: Lummi/Daniel Norin
