Ni najsigurnijeg muškaraca ništa ne može tako temeljno da “poljulja” kao prisluškivanje jednog sočnog, otvorenog ženskog razgovora. Jer, niko kao žene, posebno kada se nađu zajedno, ne ume da bude tako strog, oštar, ciničan i bolno duhovit. Zato je za muškarce najbolje da se drže one stare – “Ne viri u tuđe dvorište”. Čak i onda kada su sve prijateljice njihovih devojaka uveliko ušle u njihove pantalone. Verbalnim putem, naravno!
Jasno je da je reč o sportu koji nikako ne leži muškarcima. Žene su u tome veštije snalaze, ali nijednima ni drugima to ne služi na čast. Da, reč je o prisluškivanju. Ne postoji muškarac na svetu koji se barem jednom u životu nije zapitao – “O čemu toliko dugo razgovara sa prijateljicom?” Međutim, pitanje nije šta bi se desilo kada bismo saznali to što želimo da znamo, već da li uopšte treba time da se bavimo. Ne zato što “nije lepo”, jer je to svima jasno, već ponajpre zbog toga efekta koji će “otkriveno” ostaviti na nas. A on zna da bude vrlo frustrirajući, kao što su i žene, posebno kada se nađu zajedno, veoma nemilosrdne.
Pre svega, važno je reći da postoje stvari o kojima žene pričaju isključivo sa ženama, kao i muškarci. Svaki pokušaj “miksovanja” se obično završi nerazumevanjem. Isto tako, ako se pitate da li postoji razlika između “muških” i “ženskih” razgovora ciljajući na one teme koje se na meniju uvek nađu kada se sretnu dobri drugari, odnosno najbolje prijateljice, shvatite jedno – razlika je ogromna! Mada je svaka generalizacija u načelu nekorektna ili pogrešna, razlike između ova dva “stila” su vrlo očigledne, ali i očekivane. Žene su, kao što znamo, mnogo intuitivnije od muškaraca. Samo one imaju sposobnost da se razumeju čak i nedovršenim rečenicama tipa “Jesi li čula da…?”, “Nije moguće, on, kada?”, ”Aha, pa rekla sam ti…” Takođe, žene se lakše otvaraju, jedne pred drugima gotovo da nemaju tajni. I spremne su da odu predaleko, posebno u mikroskopskom seciranju muškaraca. One upoređuju svoje standarde, očekivanja i iskustva. Kada se dve istinski dobre prijateljice sretnu, za njih obično ne postoji tabu tema. Ok, i muškarci razmenjuju svoje utiske o ženama, spremni su da prepričavaju svoje pustolovine i da opisuju šta su sa kojom od njih doživeli. Ali, razlika je upravo u stilu. Muškarci to rade sa kezom na ustima i najčešće sa ciljem da glorifikuju svoje osvajačke sposobnosti, kondiciju ili izdržljivost. Retko se upuštaju u detalje. Još manje unose emocije u sve to. Muške priče uvek podsećaju na “dnevnik starog momka”. O ženama se, paradoksalmo i osim ako nije u pitanju neki problem, tu najmanje radi. O njima, koji upravo govore, zapravo je reč. O tome koliko su ili nisu uspešni. Naravno, ovo drugo će po pravilu prećutati. Kao i pravi problem, razočarenje, sumnju u sebe i u vezu koju imaju. U poziciji prisluškivača muških razgovora, žena bi se najverovatnije – brzo umorila i osetila dosadu. Saznala bi verovatno da je “baš, baš dobra u krevetu”, čula sve o tome kakva je “ortakova riba” i odremala kada na red dođu ekipni sportovi. Sada isključujemo one razgovore u kojima je moguće otkriti neverstvo, preljubu i slične motive koji pale alarme. Bavimo se muškim i ženskim stilom. I žene su svesne stila svojih pratilaca. Zato ih rado ostavljaju same sa drugarima isto onako koliko ih nerado sa njima puštaju u grad vikendom. Ali, za jači pol, beskonačna ženska ćaskanja svim raspoloživim sredstvima komunikacije su prava enigma. Možda je bolje da nikada ne otvore tu Pandorinu kutiju.
Sećam se priče jednog svog prijatelja. Bio je sa dugogodišnjom devojkom na večeri kod para sa kojima su se godinama družili. U jednom trenutku, posle ko zna koje čaše vina, na red su došle vruće teme i obostrana peckanja. Savezi po polu, naravno, u sekundi i prećutno su uspostavljeni. Kada se glavni junak priče pobunio protiv teze drugarove pratilje kako je potrebno mnogo veštine za pravi, vrhunski ženski orgazam odbrusila mu je, iz nehata – “Da, ali Milena je s tobom milion puta odglumila vrhunac, jer nemaš dobar ritam.” Milena kojoj ritam nikako ne odgovara je, naravno, njegova devojka. Mada se ova raspojasana kritičarka, shvativši šta je uradila, brzo ispravila prebacujući loptu na svog takođe “neritmičnog” dečka, prvi čin drame je nepopravljivo odigran. Mada siguran u sebe i svestan situacije, moj prijatelj je uspeo da ostatak večeri provede u dobrom raspoloženju, mada ne baš “vrhunskom”, ali između njega i njegove devojke stvari više nisu bile, niit su mogle biti iste. Bilo bi dobro anketirati hiljadu žena različitih generacija, obrazovnih profila i afiniteta na jednu jedinu jednostavnu temu – “Da li je ovo, na neki način, ipak izdaja partnera?” Jer, ma koliko dobre prijatleljice i bez obzira na činjenicu da one ostaju tu verovatno za ceo život, a da vezi niko u napred ne zna rok trajanja, potrebno je imati meru. Čak i famoznim “ženskim razgovorima”.
Gledajući “Seks i grad”, recimo, muškarci se verovatno hiljadu puta naježe zbog svoje “sabraće” koju četiri prijateljice sa Menhetna kada se nađu zajedno valjaju po blatu, ogoljuju do koske, peku i razvlače kao plastelin. Potpuno je u redu to što su žene danas dovoljno emancipovane da pričaju o seksu podjednako otvoreno kao receptima ili bilo kojoj drugoj temi, ali, pitanje je da li zarad te male ekstaze i pražnjenja u svojoj verbalnoj gimnastici ipak treba da ispoštuju intimu čoveka sa kojim su u odnosu (vezi, braku), posebno ukoliko je taj odnos ozbiljan i kvalitetan. Osim što iz nehata može da sazna da je, recimo, prosečan ili loš ljubavnik, muškarac se prvo sudara sa činjenicom da ceo jedan hor soprana to zna pre njega. I da možda baš zato sažaljivo, znatiželjno, ili kako god već, gleda u pravcu njgeovog šlica. Posledice ovih “otkrića” mogu da budu loše po muškarce pre svega što može da sazna, kao što je već rečeno, da je njegova intima bagatelisana i nehajno razdeljena drugim osobama, a zatim da se oseti uvređno što, ma kakav da je problem “analiziran”, prvo sa njim nije razgovarala o istom, i treće: što će otkriti da u nečemu greši u odnosu sa voljenom ženom, odnosno da postoji ispit koji nije položio. Međutim, dobro je da znamo jednu stvar. Žene mnogo više uživaju u priči radi priče nego što u odabranoj “temi” vide nepremostivu teškoću. To je nešto što je imanentno njihovoj prirodi, nešto što ih relaksira i opušta poput tipično muškog popodneva sa pivom i fudbalom. Zbog toga je dobro da neke kutije zauvek ostanu zatvorene.
I kada već jednom shatimo šta su teme ženskih razgovora, bez obzira na to što one bolje biraju prideve i govore kićenijim jezikom, jedno je jasno. Muškarce više niko ne može da optužuje za banalnost. Pričamo o istim stvarima, zar ne?
Milan Nikolić najviše veruje u moć u reči. Rastao na nekom čudnom mestu između Kamija i Henrija Džejmsa, Alana Poa i Bajrona, pobune i konformizma. Konačno sazreo uz Tomasa Mana zahvaljujući kome je shvatio da se neki konflikti ne mogu izmiriti ali da se mogu mirno, lepo i pomalo setno nositi u sebi. Voleo bi da bar jedan sat živi na nekom platnu koje je potpisao Delakroa, zbog toga što smatra da samo strast mislima daje boju, rečima snagu, minutima nezaborav, a životu pravo da se tim imenom zove.
