Ne znam vezu koja je opstala, ako smo u njoj varale. Čak i ako smo to činile mudro i na muški način, ako nam ništa nije značilo i ako on nikada nije saznao. Ali znam neke brakove koji su preživeli žensku prevaru. Naravno, znam više onih koji nisu. Ali neki su opstali i to sa otvorenim kartama. Kako oni to opraštaju, ili prevazilaze?
Pa, različito. Neki sprovedu odmazdu i kaznu. Dobro umlate nevernice, zaprete im i ispadnu mužjačine, pa se posle nekog vremena vrate u kolotečinu udobnog života na koji su navikli. Prosto nastave. Ružne stvari se dešavaju, sujeta dobije zadovoljštinu, a uostalom, ni oni nisu ostali dužni. Varali su. Samo to se nekako manje računa nego ženska prevara. Ona možda misli da je svojim neverstvom kaznila njega, a on možda misli da je batinama kaznio nju i pokazao joj gde joj je mesto. Šta god mislili, nekako su izravnali račune i nastavili da se bave zahtevnom svakodnevicom u kojoj imaju izvežbane uloge, obaveze i dužnosti. I u kojoj im je lakše zajedno.
Verovatno stvari nikad ne budu kao pre. Ali ako su pre dovele do preljube, onda je ovo posle na neki način možda i bolje. Pročišćavajuće. Pravili smo gluposti, bilo je šta je bilo, idemo dalje. Možda primitivno, ali sasvim ljudski. Možda oproštaj i leži u tome da se oboje ispucaju i odluče da prestanu. Da više ne prave gluposti. Jer im je bolje bez njih. Imaju zajedničke interese, decu, imovinu, posao. Nema suštinskog razloga da im se životi promene zbog neverstva.
A možda su shvatili i da im je stalo, kad su se suočili sa glupostima. Možda ljubav ipak malo ima veze. Navika je moćan lepak, ali navika znači i prihvatanje. Ne možemo da zamislimo život bez nekog ko je naš. Možda tako.
