I uopšte, kad muškarca posmatraš kao potencijal, odnosno, sirovinu, uz sve svoje napore da od balvana izdelješ čamac za spavasanje, možda eventualno uspeš da napraviš toljagu, koja će te verovatno zveknuti u glavu, jer to je priroda toljage (a verovatno i sav potencijal balvana da postane najbolja verzija sebe).
Pošto ćeš svakako omašiti u rezonu, delujući u okviru koncepta žaba i prinčeva i pokušavajući da budeš Đepeto i udahneš život komadu drveta, onda imaš bar nešto na šta možeš da računaš. Promašićeš, prepoznaćeš princa u nekom žapcu, videćeš umetničko delo u neobičnoj zakrivljenosti balvana (on je samo psihopata na svoj način). I kad je već sigurno da ćeš se zaljubiti u pogrešnog tipa (i to verovatno više nego jednom), možeš da se opustiš i da batališ trud da ocenjuješ i procenjuješ. Ne možeš da budeš mudra u izboru muškarca, jer leptirići u stomaku ne sarađuju sa mudrošću. Možeš da nađeš nekog vrednog, pristojnog, vernog, ko će biti dobar muž i otac i da uđeš sa njim u priču o stabilnosti i pouzdanosti i da na pola puta otkriješ da si užasno nesrećna i neispunjena i da za to uopšte nije odgovoran taj čovek, na koga ne možeš da se požališ (osim što ti je dosadan, fizički neprivlačan i što te samo njegovo prisustvo tera da se osećaš krivom), ili da se zatekneš u situaciji kako ga varaš, jer leptirići. Ili i jedno i drugo. I ko zna šta treće. Recimo. A možeš i da zaglaviš u takozvanom toksičnom odnosu, sa psihopatom i balvanom, ili sofisticiranim psihopatom, i da otkriješ da sve možeš da mu oprostiš, jer leptirići. Do trenutka dok ne moraš da biraš između sebe i njega, a uvek kad dođe trenutak suočavanja sa sopstvenom nesrećom u nekom odnosu, dolazi i do tog izbora – ti ili on.
