Nemam ja ništa protiv svetaca. Neki su sigurno bili super likovi, sa kojima bih se rado družila. Ali mnogi su bili fanatični ego-manijaci, uvereni da je ispravno samo ono što oni čine i propovedaju. I jedni i drugi su se uzneli, nema greške. Ali ne zato što su postali sveci, nego zato što je to put ljudske duše.
Ti si već na tom putu. Ne zato što činiš nešto posebno, sa nekim razrađenim planom i nekom jasnom namerom. Nego zato što si ovde. Nema ti druge nego da se uzneseš, na kraju zemaljskog puta. Ne moraš da radiš ništa posebno. Živiš, umreš. Toliko.
Umetničko delo najbolje verzije sebe, ili instalacija u pokušaju, renesansni pejzaž sa obiljem detalja, ili karikatura, naučni rad iz kvantne fizike ili esej na temu “Prođe leto trideseto”, srce puno ljubavi ili srce suženo strahom – čine svu razliku. A čini se da je razlika bitna. Samo što nije. Bitno je biti tu. Karikatura u trenutku može da postane viralna, “leto trideseto” da postane hit, a srce da oseti milost i ispunjenost, makar u poslednjem otkucaju.
Isto smo, ti i ja. Od istog materijala. Od duha i energije, od krvi i mesa. Možda smo prevalili različitu kilometražu, nismo svi stare duše i nemamo svi iste zadatke. Osim jednog. Da budemo tu. Da svedočimo, prisustvom u svojim životima, u ovom stecištu prostorno-vremenskog kontinuuma, u ovoj tački sadašnjosti. Šta ako je to sve što treba da radiš? Samo da budeš tu, sada i ovde? I to je sav smisao, zadatak i svrha, a sve što ti je potrebno da njegovo proživljavanje, ispunjenje i dosezanje, već imaš. Već si tu, gde misliš da treba da stigneš za pet, deset, petnaeset godina. Uvek si tu i bila, samo to nisi videla od prašine koju si digla jurcajući za svojim snovima i tragajući za sobom. Ne moraš nikuda da ideš, ne moraš ništa da tražiš, ne moraš ništa da stekneš i zaslužiš. Imaš sve. Imaš život. Sada.
Naslovna fotografija: instagram.com/street_style_paris
Aleksina Đorđević
