Kada tražim pomoć, to nije znak slabosti
Ne, to je znak svesti i one intuitivne inteligencije – kada vam je pomoć potrebna, tražite je. Od stručnjaka, lekara, prijatelja, porodice. Treba vam sva podrška koju možete dobiti, i možete dobiti svu podršku koja vam je potrebna – ako je zatražite. Takođe, prihvatite pomoć koja vam se nudi, jer neko primećuje da vam je potrebna i da ne umete da je tražite. Prihvatite je sa zahvalnošću.
Ne moram da dostignem savršenstvo
Niti možete, to nije realno. Možete težiti usavršavanju, a ako ste se vratili nekoliko koraka unazad, to ne znači da nazadujete, već da treba da sagledate, shvatite i usvojite nešto što ste propustili. Savršenstvo postoji samo kao ideal, a ideal kao orijentacija, ali ono je nedostižno. Nastojanje da se približite svom idealu vodi vas napred, tera da se usavršavate, da pronalazite najbolje u sebi i da delujete kroz to. I to je ne samo sasvim dovoljno – to je fantastično.
U redu je osećati anksioznost – nije u redu podleći joj
Ponekad se preplavljujuća negativna osećanja javljaju kao znak empatije i emotivne inteligencije. Ponekad ste anksiozni, jer ne možete ništa da učinite da nekome pomognete. Ili sama pomisao na to da ne možete nahraniti sve gladne ili spasiti sve životinje, izaziva anksioznost. Jer ne možete. Suočavate se sa ograničenjima, koja su užasna za vašu senzitivnu prirodu i vašu dobrotu. Ali tada se setite da postoji ono što možete činiti unutar tih ograničenja i to svakodnevno. Usmerite svoju humanu aktivnost na ono što je u vašem neposrednom okruženju. Nećete se od toga osećati mnogo bolje, jer kad radite ono malo što možete, svest o tome šta sve ne možete nije manje bolna. Ali to je način da ne podlegnete anksioznosti i ne dovedete sebe u stanje da ne možete ništa, osim da strahujete, da osećate tegobu, sputanost i bespomoćnost. Na kraju, kada bi svako na svetu radio ono malo što može, svet bi mnogo češće bio mnogo srećnije i bezbednije mesto.
Naslovna fotografija: instagram.com/pastel.in
Brankica Milošević
