Neće raditi one u koje uopšte ne možete da poverujete. Ako se panično plašite mraka, neće pomoći da sebi stalno ponavljate kako je mrak prijatan i bezbedan i kako vam pruža neophodan mir. Pomoći će svetlo. I neki terapeutski proces u kom ćete razotkriti čega se to zapravo, bojite. Strah od mraka vas možda čuva od neke veće traume, a sa tim ćete moći da se suočite samo ako ste spremni i rešeni. Takođe neće pomoći ja sam bogata, imućna, situirana ako živite u egzistencijalnom strahu i sastavljate kraj s krajem. U tom slučaju bolje će raditi imam dovoljno za pristojan život, a kako rastu moje potrebe, povećavaju se i sredstva – to je nešto što ćete intimno biti spremni da poverite kosmičkoj kuhinji, jer to oslikava vašu živu želju i stvarne potrebe. Verovatno ne želite avion, nego veću platu.
U čemu je fora sa afirmacijama? Kako uopšte rade, kad rade?
Disciplinovano pisanje i izgovaranje afirmacija, zapravo je tehnika prevaspitavanja nesvesnog uma. Sve ono što je potisnuto, zapreteno i zamagljeno, stalno curi na površinu i razliva se po svakodnevici. Loša iskustva, strahovi, stavovi o sopstvenoj beznačajnosti, neadekvatnosti i neprihvaćenosti, mehanizmi kažnjavanja i ispaštanja za grehe za koje nemamo pojma da smo zapravo ubeđeni kako smo ih počinili, sav mrak, negativnost, otrov, sve što smo upili još od začeća, uglavnom stalno radi protiv nas. Sabotira nas, uverava nas da je život nepravedan, a mi uskraćeni, da nas sreća stalno preskače i da dobre stvari nisu za nas. Unutrašnji sadržaji izlaze u spoljašnji svet, potvrđujući onaj unutrašnji. I to je vrsta afirmacije. Jer um samo tako i radi. Potvrđuje sebi da je u pravu.
Kad uvedete novu disciplinu i krenete da ga prevaspitavate, biće zbunjen. Jer učitavate podatke koji od spolja treba da pronađu neki odjek unutra, koji će potvrditi validnost toga što dolazi spolja. A tek kad se potvrda vrati, realnost će početi da realizuje afirmacije.
