Svetlu stranu tako olako uzimamo zdravo za gotovo. Naravno da sunce izlazi i zalazi i da je to divan prizor. Da, ptice cvrkuću, cveće miriše, voda žubori. Gromovi tutnje, munje paraju, vetar nosi. Kao da prirodne sile nisu emocije, duh i biće ove Planete, kao da smena dana i noći i godišnjih doba nije njen puls, kao da ne možemo da vidimo da se nama dešava to isto i da svojim postojanjem delimo sudbinu Zemlja koja je živa i sa kojom smo povezani smislom življenja. Kao da taj smisao treba da se traži, ili dovodi u pitanje, kao da su naši mali bolovi i gubici nešto u poređenju sa onim što se dešava Planeti.
Arogantan ljudski živalj neće da ga nešto boli, hoće da bude glavni, smatra sebe superiornim oblikom života (a možda i jedinim, u poznatom univerzumu). Smešni smo. Kao da ne znamo da ne treba da se mnogo primamo na te naše kratke živote i da vreme kojim raspolažemo treba da sabijemo u sadašnjost i da jedino tako možemo da osećamo da smo živi, čak i kad umiremo od bola. Zašto toliko patim? U čemu je smisao mog života? Očajavamo i kukamo, preplašeni smrću i životom jednako, ne osećajući da postojimo samo zato da bismo postojali. Tražeći višu svrhu, viši smisao, misiju, razlog da živimo – kao da nije dovoljno to što smo tu. Isporučeni usred svog života na Planeti, kosmička pošiljka na tačnoj adresi. Zašto sam morala da se rodim u ovom telu, u ovoj porodici, u ovom gradu, u ovoj zemlji, na ovoj planeti? Baš zato. Da ispuniš svrhu života. Da se pojaviš i odradiš svoje pošteno do kraja. Da se naučiš skromnosti i poniznosti. Da shvatiš svoju jedinstvenost kao kreativnu raznolikost kroz koju se život manifestuje, da uzmeš šta ti je dato sa zahvalnošću, da vidiš sebe kao deo celine i da daš sve od sebe da u sebi održiš balans, kako bi doprinela ravnoteži celine. Da daš primer svojim životom i da ne pokušavaš da ubediš ogorčene, depresivne, očajne, besne i besmislene (ah, ko da odoli?!) da ubediš da samo treba da žive.
Jer, ili je smisao života život, ili je život besmislen.
I jedno i drugo oslobađa te odgovornosti koja nije tvoja i dozvoljava ti da gledaš samo svoja posla. Da živiš najistinitije što umeš, sred iluzija o životu u koje si upletena. Da osmisliš svoj život i da ne misliš da će ti to potrajati, jer život je, osim smrću na kraju, i celim svojim tokom ograničen ciklusima, počecima i završecima, spoznajama i gubicima…
Zapratite svoj omiljeni magazin na Youtubeu, Instagramu, Facebooku, Twitteru i pridružite nam se na Viber Public Chatu.
Fotografije: instagram.com/ohhcouture/
Aleksina Đorđević
