Ego postavlja ciljeve, takmiči se, upoređuje, menja, popravlja, trudi se, zavidi onima koji su postigli više, smatra da drugi koji su postigli manje zavide njemu, ego ljubomorno čuva svoje i pokušava da osvoji tuđe i veruje da tako funkcioniše svet. U jednom intervjuu, Ošo izjavljuje “ne verujem u verovanje” čime savršeno pojednostavljuje stvari. Verujemo u ono u šta nam odgovara da verujemo, ka čemu nas usmerava ego, zato je religioznost diskutabilna, kao i sva ostala verovanja i uverenja. Kada nešto znamo, ne moramo ni u šta da verujemo. A mi saznajemo bićem, srcem i duhom, a ne umom i egom.
Umom sakupljamo informacije, koje na putu do svesti treba da prođu kroz srce – da bismo nešto saznali, moramo ga iskusiti, a ljudsko iskustvo je uvek telesno – čak i kad doživljavamo ono što nazivamo vantelesnim iskustvima. Iskušavajući svet unutar sebe, svet oko sebe, Univerzum, povezujemo se bićem sa svime što jeste i stičemo iskustvo multidimenzionalnosti života. Širimo svest, budimo se, prihvatamo ono što jeste, onako kako jeste. Pojednostavljujemo, uprošćavamo, prodiremo do suštine i ne trudimo se da od nje stvorimo uverenje, životnu filozofiju, cilj kome stremimo. Samo prihvatamo i bivamo prisutni u sadašnjosti. Tako prevazilazimo ego i postajemo celovite osobe, u miru sa sobom i svetom oko sebe.
“Želim samo da vam oduzmem ego, koji je u svakom slučaju tek fantazija. On nije stvarnost, zato vam zapravo ništa i ne oduzimam. A želim da vam dam vaše biće. Naravno, ne moram vam ga dati, jer vi ga već imate. Mora vas samo nešto prodrmati i probuditi za lepotu prostodušnosti“, poučava nas veliki Ošo.
izvor naslovne fotografije: instagram.com/whiskeyouth
Brankica Milošević
