Margerit Diras rođena je 1914. u francuskoj Indokini, današnjem Vijetnamu. Izvanredne lepote u mladosti, obrazovana, vaspitana i bistroumna počela je rano da piše. Društvo bi joj u tumaranju usamljenim pirinčanim poljima najčešće pravio njen prerano izgubljeni, nikad prežaljeni brat. Vezivala ih je gotovo blizanačka spona i dostojanstveno ćutanje nad neprilikama koje su ih zadesile, počev od siromaštva, pa do otvorenog prezira njihove majke – učiteljice u Sadeku kraj Sajgona.
U srcu nesrećne udovice, čiju će životnu borbu sa jalovom zemljom i Tihim okeanom Dirasova opisati u romanu “Brana na Pacifiku” bilo je prostora samo za njenog najstarijeg sina. Opijumski zavisnik, nasilan i surov gurao je već (majčinim pogrešnim poslovnim ulaganjima) materijalno uništenu porodicu u nove dugove i iskušenja od kojih je, jedno, skandalozna veza njegove petnaestogodišnje sestre sa sinom lokalnog moćnika, Kinezom, povratnikom iz Evrope – bio savršeni spoj evropske dekadencije i istočnjačkog erotizma. Veza je potrajala godinu i po dana, opijumski dugovi su vraćeni, a porodica iseljena i ispraćena u Francusku, kako bi njen ljubavnik mogao da se odvoji od nje i oženi.
Po dolasku u Pariz otpočinje studije na Sorboni i priključuje se Pokretu otpora tokom Drugog svetskog rata sa grupom intelektualaca leve orijentacije. Komunističku partiju ostavlja pedesetih godina, ali i dalje učestvuje u svim revolucijama svog vremena, pa i studentskim protestima 1968. Stvarala je i opijala se, kažu, više od Bukovskog. Od alkoholizma se lečila tri puta. Zbog alkohola je stigla do delirijum tremensa, petomesečne kome i hospitalizacije u duševnoj bolnici.
Diras je izraziti predstavnik francuskog “novog romana” koji se pretežno oslanja na filmsku umetnost, tako da se pored pisanja knjiga i scenarija uspešno bavila filmom i pozorištem. Teško je otkriti šta je ovu spisateljicu navelo da gotovo dinamitom ruši književne norme, menjajući rečima ustaljena mesta, završavajući rečenice subjektom i oslanjajući se na filmski obrazovanu publiku. Zapravo, čitalac 19. veka ne bi mogao razumeti njene knjige. Remek-delo svetske književnosti roman “Ljubavnik”, pisan u prvom licu, stvorile su nevidljiva kamera i unutrašnji glas naratora. Ona je to zvala klizeće pisanje (écriture courante), zamišljajući kameru kako klizi preko rastrzanih sekvenci da bi ih povezala u celinu i uvela hronološki red u zgusnute kadrove ispremeštane po asocijativnosti.
Napisala je više desetina knjiga, ali tek četrdeset godina posle objavljivanja prve i nezapažene knjige “Bestidnici” (1943) dobila je “Gonkurovu” nagradu za autobiografski roman-poemu “Ljubavnik” (1984).
Uz česta prepiranja sa novinarima, pristala je da razmotri mogućnost iskrenog povratka u prošlost, najpre, na zahtev čitalaca, koji su zabrinuto kupovali i po nekoliko primerka njene visoko nagrađene knjige uplašeni da bi se ona mogla predomisliti i povući taj roman. Nije to učinila. Doradila ga je i proširila šest godina pre smrti, napisavši otvoreno ono što se tek naslućivalo imeđu redova prve verzije. Naslovom “Ljubavnik iz Severne Kine” nije ponovila prvobitni uspeh. To je bilo potpuno nepotrebno. Čitalačka publika je već ludo zavolela “malu belu prostitutku iz Sadeka”, kako je pogrdno nazvao otac njenog bogatog kineskog ljubavnika, pre nego što je isplatio i ispratio na brod njenu porodicu. Od njegovih reči slavna književnica lečiće se do kraja života.
Vojska novinara posle “Gonkurove” nagrade uludo se verbalno borila sa njom za jasan odgovor na pitanje da li je volela svog ljubavnika, ali na francusku obalu je već pre pet decenija kročilo ono što će od Dirasove postati kada bude anđela iz Sadeka udavila u alkoholu. Čitaoci njenog romana su uporno tražili da objasni kako se osećala kada je Kinez nazvao telefonom posle svih tih godina da joj kaže da je voli, da nikada nije prestao da je voli, da će je uvek voleti i da čita njene knjige. Ona je ova pitanja obično slušala sa izrazom samozadovoljstva i odsutnosti na licu, gotovo spremna da prekine televizijskog voditelja molbom da joj donese telefon kako bi upitala Jana, njenog 39 godina mlađeg partnera, šta ima za ručak. Ipak, negde u nekom trenutku se i na svoje zaprepašćenje, preigrala, i začuđeno uhvatila samu sebe u neistinama.
Dok je umirala u Janovom naručju (1996), voljena i srećna, po sopstvenim rečima, ostavljajući svom neobičnom momku – potrčku, kuvaru, bolničaru, vozaču, domaru… ljubavno pismo u stihu, poznatije kao knjiga “To je sve” niko se nije preterano potresao zbog njene i Janove ljubavi, ni poverovao da je njen život bio zaista emocionalno ispunjen i pre nego što se upustila u 16 godina dugu vezu sa homoseksualcem.
Za većinu njenih čitalaca istorija njene strasti i njena prava ljubav okončala se veoma davno u Indokini.
