Arsenal fest 2023. je prikazao jedno od svojih najboljih izdanja, ali ja sam propustila svoje omiljene bendove, Let 3 i Stereo bananu, pa mi nije bilo žao što sam propustila i The Cult, kultni bend moje mladosti. U stvari, nikad mi nije žao kad propustim nešto iz prošlosti, nisam nostalgična, ne mori me žal za mlados’, a nisam ni jugonostalgična, iako jesam Titov pionir i verovatno ću uvek biti. U redove fanova me regrutuje i postrojava neka specifična genijalnost, koju detektujem na svim nivoima i koja, pre ili kasnije, upadne u posesivni zagrljaj mejnstrima.
Prošle godine je u taj zagrljaj dospela Konstrakta i Arsenal joj je dodelio mejn stejdž. Ove godine na glavnoj bini je nastupao Let 3, riječki bend i dugogodišnja avangarda na ex-Yu prostorima, koji je u mejnstrim zagazio na isti način kao i Konstrakta, putem pesme Evrovizije. Da li ste u poslednje (a i pretposlednje) vreme čuli nešto luđe od Šč? I oni su prašili na mejnu, kao i Stereo banana, koju sam prvi put čula uživo na Love festu, pre više godina, na maloj rok bini i zatim još nekoliko puta na malim scenama. Arsenal fest ima Garden stage, najlepšu festivalsku malu scenu, na kojoj sam slušala neke najbolje koncerte u životu (uključujući i Let 3, pre pandemije).
E sad, ono što sam percepirala kao poslasticu, kuriozitet ovog ozbiljno odličnog festivala, postalo je glavno jelo, na mnogo načina.
Nemanja Radulović i Double Sens nastupali su pretposlednje festivalske večeri kao prvi na velikoj bini i znala sam da neće biti gužve – prvi put sam se našla u prvim redovima (među fanovima) pred mejn stejdžom, a da sam morala da se probijam i guram, sigurno ne bih. Sve ostale koncerte na glavnoj bini Arsenal festa gledala sam sa strane (na Gardenu mi nikad nije smetalo da se guram, znači nije do mene, nego do atmosfere). Ćerka mi je rekla da se ne zavaravam, Nemanja je slavan, sigurno će biti mnogo sveta. Da, ali u Kragujevcu ne koliko u Parizu. Ili u Ćupriji, gde je sledeće večeri (u okviru festivala Ravanelius) održao koncert u dvorištu škole za muzičke talente, koju je i sam pohađao. Znači, nije do sveta, nego do iventa – Arsenal fest je muzika sa kamenjem i rokanjem (to je Teri Pračet smislio, ne ja), a gudački koncert je više sa kamelijima i štrikanjem.
Bilo je maestralno, bilo je furiozno, bilo je bravurozno (na oba koncerta) i bravo za Nemanju i za sve članove orkestra. Svako ko ga poznaje lično, kaže da je divan, topao, neposredan, svi ga vole i obožavaju. Svako ko ga prvi put vidi i čuje uživo, oseća i misli to isto – Nemanja je duša koja blista i obasjava sve oko sebe i nikog ne zasenjuje. Govoreći o albumu Roots, koji promoviše na turneji i predstavljajući svoj orkestar, rekao je da su ti ljudi na sceni njegova porodica – i to je rekao više puta. Mislila sam da znam šta misli, ali on je samo delimično tako mislio, saznala sam sledećeg dana, na ćuprijskom koncertu, koji je bio za pet klasa bolji nego ovaj festivalski. Ne zato što je Double Sens bolje svirao, nego zato što je ozvučenje bilo fantastično i atmosfera je bila drugačija, svečanija i istovremeno prisnija. Čarolija male scene i ne-festivalske publike, koja dolazi samo zbog jednog koncerta.
Arsenal fest je postao institucija i bravo za Kragujevčane, ali škola za muzičke talente je elitna i nadam se da Ćupričani znaju koliko imaju sreće. I ako ste čuli da je Ćuprija crna rupa između Jagodine i Paraćina (što svi u Pomoravlju znaju već decenijama), to više nije tako i to nije samo kolektivni subjektivni doživljaj Paraćinaca, koji listom imaju slične komentare – Paraćin je do pre nekoliko godina imao bogat i raznovrstan kulturni život, a sad idemo u Ćupriju da se kulturno uzdižemo. A ono što smo doživeli u dvorištu škole za muzičke talente, jeste bilo uzvišeno.
Pročitajte i ovo: Vibracije u trendu – duhovnost novog doba
I na ovom mestu dolazim do porodične priče, suštine Nemanjinog doživljaja porodice. Možete li da zamislite kako živi šesnaestočlani orkestar na turneji? Nisam brojala muške i ženske članove, ali otprilike je pola-pola. U orkestru svira Nemanjina supruga, dok im ćerkica sedi u publici. Videla sam i devojku koja gura bebu u kolicima i posle koncerta saznala da je to dete jedne članice orkestra, koja je povela i dadilju. A još jedna je povela sinčića, koji je te noći proslavio osmi rođendan, uz tortu, okružen svojom muzičkom porodicom. Iako je bilo toliko očigledno, tek posle svega mi je značenje porodice sinulo u svesti i pogodilo me spoznajom – i moja sestra je članica orkestra i svira sa Nemanjom već godinama, a ja sam sada prvi put imala prilike da je vidim i čujem u toj priči i da je posle koncerta izgrlim.
Na Arsenalu to nije bilo moguće – festivalska pravila, obezbeđenje i organizacija nisu nam pružili priliku, mogle smo samo da mašemo i šaljemo poljupce. Na ćuprijskom koncertu je posle svirke bio organizovan koktel za muzičare, organizatore, zvanice i – porodicu. Pre koncerta mi je žena iz organizacije prišla sa spiskom i pitala me gde spadam (da mene i moje prijatelje smesti u redove bliže bini, na obeležene stolice, koje smo posle ionako napustili, da bismo mogli da igramo), a ja sam spontano odgovorila „pa u porodicu“, na šta je ona rekla „a, pa to je poduži spisak“ na kome smo onda zajedno pronašle moje i imena mojih prijatelja (koji su moja izabrana porodica).
Koncert je bio magičan, a magiju su izvodili porodični ljudi i žene sa decom (i sestrama) u publici, a veliki mag Nemanja je postao moj brat, zato što je brat moje sestre i zato što je porodica tamo gde su ti srce i duša. Ljudi ponekad imaju sreće, pa su u rodu ili u braku sa svojim srodnim dušama, a kad nisu, onda su blagosloveni, jer srodna srca i srodne duše su svuda oko nas, ako umemo da ih prepoznamo i prigrlimo. Otišla sam na koncert sa svojim srodnim dušama, najpre na Arsenal fest, a zatim u Ćupriju i tamo sam gledala i slušala (prepoznala i prigrlila) još neke srodne duše i vratila se kući očarana, oplemenjena i prezahvalna. Moja duša pripada velikoj porodici duša, koja je sa godinama sve veća. Svet je zaista mali i svi smo povezani, a te veze neguju i uzdižu naše duše.
I kad se neko odveže, ili mu se te niti prekinu, ili se nikada ne poveže, to je najveća tuga na svetu. Te večeri, dok sam doživljavala porodično prosvetljenje i dok su sve moje ovozemaljske i duhovne veze svetlele poput komete, desetak kilometara dalje, jedna ženska priča je došla do svog tragičnog kraja. Jedna svetla duša je prekinula sve veze i napustila ovaj mali svet, jer je videla samo mrak u njemu – ili je možda videla svetlo nekog većeg sveta. Ko može da shvati poreklo i izmeri težinu onoga što neku dušu progoni, prekida joj veze i otkida je od porodice?
I kakve veze imaju Arsenal fest, Nemanja Radulović, prosvetljenje, zahvalnost i najdublja tuga? O, imaju sve veze – porodične.
Pročitajte i ovo: Moja duhovna porodica
Naslovna fotografija: unsplash.com
Aleksina Đorđević
