Iako smo sada verovatno u vremenu kada se najviše granica zamaglilo i kada jedna osoba ima minimum tri profesije, i tako se lako sklizne iz jedne u drugu, spajanje ove dve gigantske industrije nikako nije izum 21. veka. Naprotiv. Sva je prilika da verovatno kada ti neko pomene Mondriana, prvo ti padne na pamet revija Yves-Saint Laurenta, i haljina inspirisana Mondrianovim radom, pa tek onda same slike. O još ranijoj kolaboraciji Schiaparelli i Dali i da ne govorimo. Dakle, od kako je moda počela da se giba i pomera od ustaljenih normi, pomera granice, umetnici su uvek bili ti sa kojima su dizajneri rado i blisko sarađivali i stvarali neke od najnezaboravnijih komada.
Tradicija se nastavlja i danas, čak možda i više i intenzivnije nego ikada pre. Međutim, dok je sa jedne strane potencijalno razumljivo zašto dizajneri žele da rade sa umetnicima, kako danska umetnica Esben Weile Kjaer koja je sarađivala sa dizajnerkom Anne Sofie Madsen, kaže “Uvek mislim da dizajneri fetišiziraju ulogu umetnika” što je vrlo verovatno i tačno, postavlja se pitanje zašto umetnici prihvataju pozive za saradnju?
S jedne strane, izazovi i eksperimenti su sastavni deo procesa svakog stvaralačkog rada, i većina umetnika voli da bude izbačeno iz svoje komforne zone, a postoji li manje komforna od druge industrije? U suprotnosti sa galerijskim ili muzejskim prostorima, otvara se mogućnost rada na potpuno drugačijim mestima. Trend predstavljanja radova “tamo gde im nije mesto” to jest van institucionalizovanih prostora, predviđenih za izložbe, nešto je čemu se umetnici vrlo rado i dugo unazad okreću, a ove saradnje to omogućavaju.
Virgil Abloh je debitovao sa svojom muškom kolekcijom za proleće/leto 2018. na Pitti Uomo reviji, a u pozadini kao glavni deo scenografije bila je postavljena instalacija Jenny Holzer. Samo za ovu reviju, američka neo-konceptualna umetnica je uradila jednu od svojih prepoznatljivih instalacija koje inače radi na javnim mestima – projektovani stihovi poezije koju potpisuje Anna Świrszczyńska, napisani tokom oslobođenja Varšave, kao i tekstovi pisaca sa Bliskog Istoka, kao što je Osama Alomar. Saradnja je bila značajna ne samo za izmeštanje umetničkog dela kao takvog, već su i sami tekstovi i skrenuli pažnju na savremene događaje i dali primer kako moda može da reflektuje emocije sveta u kome živimo, kao i funkciju koju može da ima. Modna industrija je ogromna, i izuzetno jaka i u danima kada su Nedelje mode (a i inače) mnogo je glava okrenuto na tu stranu i upravo tada je prava prilika da se iznese poruka. Uticaj koji modna industrija ima je nemerljiv, a u saradnji sa umetnicima moguće je i iskorititi ga u prave svrhe, ili barem pokušati.
