Dok sam bila u Mostaru javila mi se Margarita sa Paga i pozvala me da je posetim, a i Jelena mi je mahnula pozivom iz Podgorice. Kako nisam imala plan ostavila sam pozive da “odleže”. U Trebinju sam zaključila da je to najjužnija i najudaljenija tačka ove avanture i smišljala sam povratnu putanju koja mora biti različita od dolazne. Kada sam na mapi locirala usputna interesantna mesta u oba pravca, odluka je pala na sever. Put Novalje.
Dubrovnik, stari grad
Vozila sam autoputem i sve vreme je duvao snažan bočni vetar, toliko jak da je prethodnog dana oduvao kamp prikolicu sa mosta kod Dubrovnika. Znala sam da me čeka jedan visok most koji spaja ostrvo Pag sa kopnom i usput sam pokušavala da izračunam da li je moj autić sa samo jednim putnikom teži ili lakši od kamp prikolice. Pre mosta postoji proširenje sa kog sam želela da fotografišem okolinu. Kada sam se zaustavila osetila sam kako se auto trese, ali sam ipak izašla napolje. Već na drugom koraku sam čučnula kada me je vetar udario toliko snažno da bih se srušila sigurno. Napravila sam par fotki iz tog položaja, brzo se vratila u auto i most prešla sa skroz otvorenim prednjim prozorima. Zbog manjeg otpora. Za svaki slučaj.
Paški most, Novalja, Senj i tvrđava Nehaj
Ovo ostrvo sam na jednom od ranijih putovanja obišla uzduž i popreko, pa sam ovih par dana koliko sam se sada zadržala, iskoristila da sa Margaritom i Džuliom obiđem Rijeku, Opatiju i Zadar. Sva tri grada su mi bili “prvi put”.
Rijeka
Rijeka mi je izgledala više velegradski nego morski. Ogromne jahte u luci, sva brda koja je okružuju su naseljena, glavna pešačka ulica je poput onih u velikim, kopnenim gradovima. A dopala mi se njena energija i njeni grafiti.
Opatija
Opatija sa druge strane, poput luksuznog odmarališta za prebogate penzionere. Brdovita, već po samoj arhitekturi i uređenju grada liči na Azurnu obalu, prelepa je zaista, ali ni ovde mi se nije činilo da je more u prvom planu.
Zadar
Od Zadra sam videla stari grad, i posle Dubrovnika ostao je nepravedno u njegovoj senci. Ipak, njegov izlaz na more je onakav kakav more i zaslužuje. Dugačko otvoreno šetalište, zelenilo, park, čuvene orgulje na kojima talasi sviraju, klupe, pogled na ostrva prekoputa. Fantastično je mesto za posmatranje zalaska sunca.
Plitvice
Dvanaestog dana putovanja uputila sam se ka Prijedoru, a usput su mi bile Plitvice. Tog dana sam uspela da se ukrcam u pogrešan brodić koji plovi do najudaljenijeg dela nacionalnog parka. Odatle sam se peške vraćala na početak, jer je red za povratni brodić bio prevelik. Staza je bila prelepa, možda i najlepša kojom sam u prirodi šetala do sada. Dva sata hoda uz samo jezero, kroz gustu šumu, sa manjim preprekama i tek po kojim šetačem, jesu bila apsolutno uživanje. Ipak sam izgubila previše vremena i nisam uspela da obiđem onaj deo gde su mostići, pa tako Plitvička jezera i dalje ostaju na listi destinacija koje želim obići.
Prijedor
Uz tvrdoglavu navigaciju sam zalutala u neka brda, na put bez asfalta, bez ljudi na vidiku, gorivo je bilo na rezervi, približavala se noć i naslućivao se panični napad. Svemir ili ko zna ko, poslao mi je baš mog sugrađanina u tom zabačenom kutku Like, i uz njegovu pomoć stigla sam do granice sa Bosnom, do benzinske pumpe, i na kraju do Sanje i Prijedora. Naredni dan smo se motale po obali Sane, po okolnim brdima, obišle i centar Banja Luke. Vreme se tih dana pokvarilo i više smo boravile u zatvorenom prostoru i ženskim pričama.
Mapa balkanskog solo putovanja
Petnaestog dana putovanja, rano ujutro sam krenula ka Tuzli, zaustavila se na ručku, pa produžila za Novi Sad. Ukupno sam prevalila oko 2.500 km, napravila 14 stanica, od toga 10 “prvih puta”, videla 7 starih prijatelja, srela i još nekoliko sasvim novih, snimila preko 1.500 fotografija, pomerila mnoge granice, one u glavi naravno. U svakom smislu, provela fantastičnih 15 dana! Čak mnogo interesantnijih od onih prvobitno planiranih.
Tekst i fotografije: Maja Gajinov, Ptica na žici
