“Čeprkam” po tašni ne bih li pronašla baš taj džep u kojem je ključ od stana i, najzad otključavam. Jedva čekam da uđem i da se bacim na krevet nakon duge šetnje od radnje do radnje, možete da zamislite koliko žena prepešači dok ne nađe baš ono što je zamislila. Nakon sve te gužve u radnjama, kabinama, kasi, raznih zvukova na ulicama počev od tiših prolazničkih priča do neumornih automobilskih sirena… Ugušila me buka i vratih se u stan da predahnem između svoja jedina četiri zida.
A u stanu: miris komšijskog ručka (danas pravi nešto sa previše žačina, valjda zna da ja ne volim tako) kojem bi se možda neko drugi obradovao, pa onda s druge strane se probudio najmlađi komšija i plačeee, ne zna ni sam zbog čega, ali eto plače. Treći zid je naslonjen na drugu zgradu i misliš se, kako je uopšte moguće da se išta čuje iz druge zgrade… E pa moguće je. Posebno kada je u toku neka utakmica, nema vatrenijih navijača i imam prenos utakmice uživo – bez da palim televiziju. Četvrti omiljeni zid jer gleda na moju terasu, a na njoj ne može biti niko neočekivan… Osim što gleda na druge zgrade i stanare, a najomiljeniji zvuk pravi perionica automobila koja radi 24h, pa kad zašušti ne znam da li je pljusak počeo ili je u pitanju prekid „radio stanice“. Pa se zapitam: jesam li pobegla od buke ili sam samo dospela u njen blaži oblik?
