Kada sam se doselila u grad i u svoj mini stan, sve mi je bilo novo, zanimljivo i simpatično. Imam zajedničko dvorište sa stotinak ljudi, zajedno se vozimo liftom, zajedno uzimamo poštu. Gde god da krenem uvek se nađe neko da me isprati, a Boga mi i da me dočeka, nebitna je satnica. Dopalo mi se da „živimo“ zajedno. Do druge godine stanovanja.
Šta je ovom sada ispalo, zar mora baš tako da lupa nogama dok hoda?! Moram da čujem baš svaki falš komšijskog pevanja pod tušem ili vežbanja sviranja? Bitno da se meni kaže: „Komšinice, možete li samo malo manje da pevate?“. Ja bar ne falširam. Da ne govorim o bračnim raspravama kojima sam prisustvovala posredstvom našeg „papirnog“ zida. Nakon njihove svađe i ja sam ljuta. I, zašto smo uopšte plaćali parking u dvorištu kada nikad nema mesta, a nema ga ni u okolnim ulicama?
Na sreću, ja imam više od ta četiri zida. Malo dalje od grada, ali dovoljno blizu da, u slučaju neobjašnjive potrebe za svom tom bukom stignem na vreme i ne propustim ništa. I jasno mi je zašto zaposleni, ljudi čiji je život preokupiran obavezama koriste svaki slobodni dan da odu negde u prirodu, na planinu, na mirna i tiha mesta gde će napuniti baterije da bi opet mogli da se nose sa svim tim što ih svakodnevno čeka.
