Onda krećem panično da zivkam svoje drugarice i da ih pitam šta treba da radim. Jedna mi kaže da ni slučajno ne puštam prva poruku, da sačekam da se on meni prvi javi, jer on je muškarac. Muškarci vole kad su prvi u svemu i nikako ne vole preduzimljive žene, to ih plaši. Druga mi kaže da sačekam do jutra, jer je ono pametnije od večeri. Ako se ujutru ne predomislim onda da mu pustim sms, to je onda ono pravo, a ako ujutru i ne budem baš za poruku, onda da mu ništa ni ne šaljem, ali da mu, u slučaju da se javi, ljubazno odgovorim. Treća mi kaže da slobodno učinim prvi korak, jer će onda on znati da mi se dopada i na čemu je, ali da poruka bude onako nonšalantna, nikako previše oduševljena, nego više usputna.
Lepo mi dođe da poludim! Pa šta ako ja prva pokažem da mi je stalo?! Stalo mi je i neka mi je stalo i neka sam mu rekla. Ne treba da smišljam, ni da izmišljam nikakve treće i desete razloge da bih učinila ono što mi se čini. Ne treba da imam taj glupi osećaj da ću ispasti kreten. Ne treba da mislim da on misli kako ja mislim da je on mislio da sam ja možda pomislila da on želi nešto više. To može da ide u nedogled i užasno zamara i smara. Nema potrebe da komplikujemo previše jednostavne stvari teorijama poput one “Ako on meni kaže ovo, ja ću njemu ono, a ako ipak kaže ono drugo, onda ću i ja drugo”.
Svako treba da se oslobodi taktike, jer su glupe i odmažu, iako se čini da pomažu. U ljubavi i ratu sve je dozvoljeno, pa i ako ponekad ispadnemo onakvi kakvi ne bismo voleli, oprošteno nam je. Ništa nije za vjek i vjekove. Neprijatnost dođe i prođe i ako ništa drugo, barem nećemo imati onaj osećaj da sam uradio to i to, možda bi sada bilo to i to, a možda i ne bi!
Taktike su glupe!
