I onda, kad pogledamo gore i uputimo ono mučeničko pitanje, zapravo bi trebalo da pogledamo u sebe i svoje emotivne fiksacije, jer tu se krije odgovor na tipove. Neki dominantan lik (nije obavezno muški) iz našeg detinjstva i rane mladosti bio je taj tip, a mi smo prema njemu oblikovale model ljubavi prema muškarcu do koga nikad ne možemo do kraja da dopremo i od koga nikad ne možemo da dobijemo ono što želimo. Ta priča poseduje određenu stabilnost – možemo da budemo sigurne da nas tip neće izneveriti i pretvoriti se iz žabe u princa. Uvek možemo da računamo na očekivani razvoj događaja. Pitanje je kad će da nam dosadi.
A dosadiće nam. Kad se posle decenija mladosti zateknemo u nekoj vezi iz koje pokušavamo da izvučemo svoj novac, svoje živce i komade svog srca, razmišljajući gorko kako nikad nećemo povratiti vreme koje smo straćile očekujući onu nemoguću prinčevsku transformaciju.
Smučiće nam se i šarm i gospodski šmek prevaranta sa stilom, kao i hladnoća i surovost uobraženih momaka koji su nam prelepi, zaboleće nas uši kad saznamo da se neko treći zove isto kao i onaj drugi i onaj prvi, dešifrovaćemo jednom tu poruku iz dubine srca, zbog čije odgonetke gledamo u nebesa. I možda ćemo uspeti da skici sudbine dodamo neke obrte i momente, koji će naš život učiniti vrednijim i plemenitijim – malo više nalik umetničkom delu, nego amaterskoj skici nesreće i propasti.
