Jer, ako sam pristala na šemu i to prevarantsku šemu, onda sam i ja prevarant. A ta igra se igra kako se snađeš, na prevaru. Možda mi je stvarno samo do zabave, a možda sam toliko samouverena, da očekujem da će uskoro veoma zapostaviti devojku.
Samo, ako postanem devojka umesto devojke, kako ću mu ikada verovati?
Ne znam, ali to pitanje i ne postavljam, dok stvari ne postanu ozbiljne.
A stvari postanu ozbiljne kad se probude osećanja.
A kad se probude osećanja, neko bude povređen.
U najboljoj prevarantskoj varijanti, devojka će biti povređena. A ako sam posle nje ja devojka, pa, biću i ja povređena, verovatno. Tako ide ta igra. Nije mnogo maštovita, a ni mnogo zabavna.
Činjenica je da bezobrazni tipovi koji nam se sviđaju i imaju devojke, najčešće uspeju da nas navuku na izazov, koji uopšte ne postavljaju oni, nego mi same. I onda se povredimo. Devojka zatrudni. Mi zatrudnimo, daleko bilo. On mora da odluči, uf. A on se oseća upecan, razapet, ljut i zhbunjen. Bezobrazluk više ne pali, stvari su postale ozbiljne, igračke plačke.
Jer neko će tu sigurno plakati. Možda devojka. Možda neko novorođenče. Možda mi. A šta će on? Pobeći će od obe. Postaće otac. Možda i jedno i drugo. I ostaće ljut, zbunjen i sapet.
Ah, pomislite na sve najgore, kad vam kaže da ima devojku, a vi osetite da vas izaziva i da želite da ga nekako pobedite, da mu dođete glave, da ga naterate da shvati kako ste vi ona prava, ili kako se bezobrazluk ne isplati.
Ne isplati se sigurno. Nama, ako prihvatimo bezobraznu ponudu.
