Prvi deo pročitajte ovde.
Ljubili smo se posustalo, osetio sam krv na sebi. Prešli smo, zatim, u dnevnu sobu, donekle sređenu. Začudila se otkud mi toliko gramofonskih ploča. Pitao sam da stavim kafu, rekla je: “Ne… Siso, ovo slušaš, a?” Držala je između palca i kažiprsta izvučenu ploču “Ti si mi u krvi”.
“Zdravka Čolića nikada nisam slušao”, brbljao sam, kao da je bilo važno da se odbranim sada. Objašnjavao sam da je to poklon, nešto o bivšoj ljubavi, velikoj.
“Kao da ima malih, uopšte”, dobacila mi je. “Mali umeju da budu samo ljudi, ponekad, češće ili zauvek, zavisi kolike su pičkice.”
Pogledala je u moj stomak. Znao sam da se ružni ostaci sala presijavaju na njemu, kao tragovi neželjene prošlosti. Na trenutak sam se postideo.
“To mi je od čitanja”, izvlačio sam se.
“Pogrešno sediš”, rekla je bezveze, prilazeći mi.
Delovao sam nespretno samom sebi, držeći u ruci praznu džezvu. Između nogu, sa dlačice, odvoji joj se kapljica krvi, ili znoja, nisam dobro video, i krenu dole. Udarac je bio nestvarno jak, odzvonio mi je u ušima.
“Hoću da uradimo to na ovoj glupoj ploči”, reče.
Postajalo je hladno, stajao sam bos na kuhinjskim pločicama. Džezva lupi o pod, slabije nego kap maločas, a već u sledećem trenutku ležao sam na njoj, i Čoli. Bio sam pomalo ljubomoran na njega, ne znam zbog čega. Na tren mi se učini da nas neko posmatra sa terase, od oblaka koji su se skupljali da odigraju svoj neponovljivi ples. Kiša uskoro pokori vazduh napolju. Udarao sam u nju ekstatičnim pokretima, sluzavo, činilo mi se da i kiša udara isto tako po prozoru i olucima, prateći moj ritam. Pomislio sam kako se hiljade nas istovremeno trudi da je učini srećnom, mamlaz. Grmelo je sve jače, stenjala je, “jače, jače”. Nisam mogao, nestajalo mi je snage. Kroz zatvoren prozor slušao sam kako biju gromovi na sve strane, a ja sam počeo da se smejem jer se po prvi put nisam plašio kada grmi. Sada sam ja jače udarao od njega, ja!
“Ti si mi u krvi”, začuo sam. Ne sećam se više da li je to izbilo iz nje ili onog ispod nje. A da sam u krvi, jesam, prođe mi prokleta misao kroz glavu, nezaustavljivo. Kraj, kraj…
Još nisam ni počeo da mislim, a ona me je odgurnula sa sebe.
“Idem da se obučem”, rekla je i izašla u hodnik. Ili predsoblje – kako hoćete.
Ležao sam desetak minuta, zalepljen za ploču i parket, konačno shvativši da je nema. Uplašio sam se, ne znajući razlog. Dočekala su me širom otvorena vrata, otišla je. Tresao sam se cele noći, cedio se, osmehivao u plafon, brbljao i zaspao pred zoru, pošto sam po ko zna koji put svršio u njoj.
Posle nekoliko sati i dalje sam bio u delirijumu, u stvari, nekoj njegovoj izvitoperenoj formi. Zurio sam u zakrivljene reči na tabli – Ime i prezime, vaš najvažniji događaj od juče – osećajući kako se svako slovo utiskuje u mene. Pitao sam se šta bih rekao o tome. Mrzeo sam prvi septembar, mrzeo sam školu, poželeo sam da pobegnem sa prvog časa, kome je još potrebna psihologija. Umesto toga, samo sam klonuo u stolicu, zaronivši glavu u šake.
Zvonilo je. Slušao sam buku koraka, podsećala je na udaljenu grmljavinu. Glasovi su počeli da izgovaraju svoja imena, teško sam razaznavao lica, kratkovid sam, znate. Buljio sam u pod, zatim, brzim pogledima, upirao oči na sve strane, odsutno. Redovi su se sporo menjali, klupe su dobijale neke neprirodne oblike, iskrivljeni stubovi, ideali, životi pretvoreni u komemoracije, dosadni kao sitna, jesenja kiša… sve dok nečiji promukli kašalj ne bi zamenjen imenom.
“Marija Škofa, svi me zovu Džinks, možete i Vi, profesore.”
“Juče sam”, nastavila je, “saznala istinu o momku, bivšem, stoka, saznala o levoj i desnoj strani ljubavi – osveti, odigrala prvi seks u životu i zamrzela ceo svet”.
Verujem ti, pomislio sam, dok se smeh odbijao od zidova učionice i leteo ka meni, nepogrešivo. To je Džinks, profesore, vikali su mi, ona se uvek ovako šali. Da se ne naljutim, dobacili su. Znam, znam, rikao sam u sebi, poluosmeh, odmahivanje rukom, bio sam polučovek, uperen ka prezrenju.
“A danas, danas mogu i da se ubijem”, samo je dodala i sela.
Gledao sam u njene noge, idolopoklonički, odbijajući da priznam sebi kako lakše dišem na desnu nego na levu nozdrvu. Skorašnja blizina između nas dvoje, skoro stopljena, pretvorila se u okultnu razdaljinu, kratkovid sam, znate. Ja nisam znao.
I ubila se, zaista. Pronašli su je u fiskulturnoj sali za vreme petog časa (na četvrtom nije bila), iskreno presečene vene, do pola ruke. Glava, kao da kunja, oslonjena o švedsku klupu. Čudili su se kako se prolepšala. Zbog nedostatka krvi, govorili su. Prolazio sam kroz vrisku u hodniku, nije predsoblje ovog puta. Horski šok. Nisam imao hrabru polovinu čoveka da uđem u salu. Glasovi su se u talasima odbijali o mene, sve dok se nisam nekako dokopao zbornice, misleći da će buka konačno prestati. Ali, gužva je i ovde, nekako izgužvana, prljava u mojoj besramnosti. Napisala je oproštajnu pesmu, čujem glas koji uzbuđeno govori. “Labudovu” – dobaci neko. Kako bih ga zadavio! Osluškivao sam reči, neupućene meni. Profesor srpskog je govorio stihove, ali nisam pamtio, kao i obično. Osim kraja…
Dan, poput cveta, gubi smisao
Kada prođeš pored njega a –
Ne obraduješ mu se.
Šah-mat, pomislio sam gorko. Iskrao sam se kroz sporedni ulaz. Nisam stigao sam do stana, vetar me je nekako oduvao do tamo. Bio sam lagan (lagan!) kao anestezija, moje dimenzije su se menjale, ali svejedno su me poruke vodile ka flaši… I sada pokušavam da pronađem iskru, zrnce sumnje u slikama od juče, neko kopile u događaju, trenutak u kome sam mogao da sprečim da stvari odu predaleko. Ništa, ništa, samo boja u flaši sve brže nestaje, a sve teže razaznajem, koprcam se, odbijam da priznam da je to ona, mućkam prazninu, ona je, ljubim je, ona je, otkopčavam šlic i guram ga iz besa u… nju.
Davor Radulj – “Radi” ga umetnost, pametan humor – “There’s a fine line between fishing and just standing on the shore like an idiot” (Steven Wright) – i razgovori koji stvaraju atmosferu “izmeštenosti”.
