Francuska. Ona Francuska. Zemlja čudesne Amelije Pulen (Amélie Poulain) i još čudesnijeg Viktora Igoa (Victor Hugo), u kojoj vino teče u potocima, a kroasani mirišu na čistu, koncentrovanu radost. E baš tu ja danas živim. Ali ne dajte se zavesti lirikom. Stvarnost je, kao i uvek, malčice drugačija.
Ideju za ovu kolumnu dobila sam za vreme jednog od mnogobrojnih putovanja te-že-veom (nije toliko fensi koliko vam se možda čini), kada sam poželela da sa svetom podelim svoje iskustvo studiranja (čitaj: preživljavanja) u inostranstvu. Ako vas je ovaj uvod već smorio, stop reading immediately, tek sam počela! Šalu na stranu, stalno slušamo hvalospeve nekih tamo wannabe studenata (pun intended) koji se otisnu u beli svet, polože dva-tri ispita na engleskom i odjedared postanu novi Donald Tramp (Donald Trump). Hm, da li ste se ikada zapitali koliko u tim govorima tipa samo-da-se-izvučem-iz-ove-srpske-žabokrečine ima istine, a koliko besramnog preterivanja? E, pa, drage čitateljke i čitaoci, vreme je da pogledate sa druge strane novčića. Allez-hop, c’est parti!
Studiranje u inostranstvu je oduvek bilo na mojoj listi prioriteta iz jednog vrlo jednostavnog razloga – oduvek sam bila talentovana za strane jezike i smatrala sam da bi bila velika šteta ne iskoristiti tu mogućnost, kad je već tako zgodna i primamljiva. Budući da sam engleski učila od pete godine, to govorno područje je bilo prvo na listi želja. Ali, kao što su svi koji su ikada tražili mesto na nekom fakultetu u Engleskoj imali čast da primete, studiranje u toj zemlji je izuzetno skupo, a Englezi nisu naročito široke ruke kada govorimo o undergraduate studijama. Matematičarima i fizičarima koji dobiju stipendije za Oxbridge svaka čast, ali društvenjaci (i ja sa njima) tu nemaju bogzna šta da traže. A šta sam ja u stvari htela da studiram? Filologija me nije privlačila kao izolovana nauka, već pre humanističke nauke uopšte. I gde nađem takav fakultet? U dragoj nam našoj gorepomenutoj Francuskoj, u gradu Dižonu (orijentacije radi: Dižon je prestonica departmana Burgundije i nalazi se jugoistočno od Pariza).
Dižon, prestonica Burgundije i moje trenutno prebivalište
Zove se Institut d’Etudes Politiques de Paris, a od milja ga skraćeno zovemo Sciences Po. Nije da se hvalim, ali mislim da će čitaocima “Wannabe Magazine”-a biti veoma interesantno da je jedan od alumnija ovog fakulteta i Kristijan Dior (Christian Dior). Moj fakultet je, citiram, “delokalizovan kampus” (zvuči kao neki prelom, je l da?) glavnog fakulteta koji se nalazi u Parizu i specijalno je namenjen učenicima iz centralne i istočne Evrope. Da skratim, morate da pošaljete gomilu papira do meseca aprila i onda čekate na poziv na tridesetominutni intervju koji se održava u Beogradu (fensi, nema šta – svi dolaze u BG samo zbog vas). To će biti najstrašnije iskustvo u vašoj akademskoj karijeri, ali ništa u poređenju sa onim što vas čeka kada se zaista na tom kampusu i nađete.
Prvi dan na Sciences Po-u, avgust 2011, dok sam još bila mlada i naivna
Ključ za preživljavanje na Sciences Po-u se najviše sastoji u tome da plivate u gomili zahteva koji su vam nametnuti naglo i najčešće za juče. Dobro, malo preterujem, ali bez dobre organizacije preživljavanja nema! Pritom ponekad zaista ne shvatate zašto morate da pišete esej baš na jedan određeni način ili zašto usmena prezentacija sme da traje 10 minuta i ni sekund više. Ova pravila su sasvim opšta, ali tu su i ona o korišćenju samo i jedino francuskog specijalnog karo papira (još uvek ponekad sanjam da su me oborili, jer sam pisala na običnom) i slični sitničavi detalji.
Ovde dolazimo (nakon 198675 uvodnih reči) do suštine čitave priče: nije dovoljno tek otići, tek pobeći iz te grozne Srbije u kojoj je toliko neizdrživo. Tog trenutka kada se nađeš u potpuno drugoj kulturi, među tebi nepoznatim ljudima, it won’t be long until you call mom to take you home! I neću vas slagati i reći da je moja adaptacija tekla glatko, naprotiv! Bilo je tu raznih prelomnih momenata – od paničnog bežanja iz situacije (“Gotovo je, idem kući!”), idealizovanja onoga što sam ostavila za sobom (“U Srbiji bi mi bilo mnogo bolje”), do preispitivanja samog izbora onoga čime želim da se bavim (“Zašto sam uopšte upisala političke nauke kad mi se ovde ništa ne dopada?”). Sve gorenavedeno su čisti primeri kako strah od nepoznatog i neuspeha u kombinaciji sa nostalgijom može potpuno da poremeti zdravu i objektivnu percepciju. Nije tačno da bi mi u Srbiji bilo bolje, jer sve ima svoje prednosti i mane, a kamoli moje ubeđenje da nisam za ovaj fakultet, koje se kasnije pokazalo kao potpuno netačno. Trebalo je samo sačuvati hladnu glavu i ne padati, da prostiš, u nesves’ oko sitnica.
Dakle, nemojte verovati kada vam određeni ljudi govore da je u inostranstvu sve lepo i sve nežno i da se u njemu sve raduje! Evo ja prva se ne radujem, ha ha! Šalu (opet) na stranu, ne žalim se. Period adaptacije je (nadam se) završen, i ja sam pronašla svoje mesto kojim sam i više nego zadovoljna. Dogodovština je bilo sijaset, a biće ih još mnogo, u to sam sasvim sigurna! Tek sam počela da vam otkrivam prve pikanterije studentskog života à la française.
E, da, pre nego što zaboravim! Šta je ovo Bref, pitate se vi! Otkriću vam: to je naziv jedne mini-serije francuskog Canal+ koju možete pratiti online, a koja prikazuje život jednog prosečnog, ali presmešnog Francuza. Priznajem, malo sam plagirala (zbog čega bi me verovatno izbacili sa ScPo, ali pssssst!), ali je naziv toliko odgovarao da nisam mogla da odolim. Inače, “bref” se koristi kao uzrečica koja bi u slobodnom prevodu glasila ‘ukratko’, ili ‘da skratim’.
Bref, nove dogodovštine očekujte u sledećem izdanju kolumne.
Bisous,
N.
Nina Vuković je, po rečima svojih prijatelja, “totalno diskutabilna”. Svesna je toga da previše priča, ali smatra da to nadomešćuje svojom duhovitošću. Jezik je njeno najjače oružje.
