Tallulah Willis, najmlađa ćerka Brucea Willisa i Demi Moore, za Vogue je napisala dirljivu, iskrenu ispovest o svemu sa čime se suočava njena porodica nakon što je Bruce dobio dijagnozu afazije. Slavni glumac je u proleće 2022. godine objavio da će završiti karijeru zbog progresivne bolesti, koja je jedna vrsta demencije.
Ispovest najmlađe ćerke holivudske legende prenosimo u celosti.
“Imala sam 11 godina i sedela sam u gostinskoj sobi penthaus stana koji su posedovali moji roditelji u San Remu, u zapadnom delu Central Parka, kad se moj svet potpuno promenio.
Došla sam u Njujork sa svojom majkom, Demi Moore, i njenim tadašnjim partnerom, Ashtonom Kutcherom, na jedan događaj prethodne noći. Nosila sam kaputić od nerca — osećala sam se užasno odraslo i bila sam veoma zadovoljna sobom — i želela sam da vidim da li je moja odeća dospela na stranice bilo kog od modnih sajtova. Zato sam otvorila svoj laptop i otišla na uobičajene internet stranice – i tamo sam u svojoj tinejdžerskoj nespretnosti, stajala pored svoje čuvene prelepe mame.
Onda sam pronašla put do komentara, na stotine njih, a reči su jednostavno gorele sa ekrana. “Vau, izgleda deformisano. Pogledajte njenu mušku vilicu – ona je kao ružna verzija svog oca. Njena majka mora da je tako razočarana.”
Sećam se kako je u sobi vladala smrtonosna tišina. Sedela sam i čitala dva sata, verujući da sam naletela na istinu o sebi koju mi niko nije rekao jer su pokušavali da me zaštite. I godinama kasnije, štiteći ljude, nikome nisam rekla to. Samo sam živela sa tihom sigurnošću sopstvene ružnoće.
View this post on Instagram
Prvi put kad sam otišla na psihijatrijsko lečenje, sa 20 godina, moje medicinske informacije su našle put do Daily Maila. Tada mi je oduzet izbor da ispričam svoju priču. Sada, devet godina i mnogo terapija kasnije, sama donosim tu odluku. Ali pošto sam Bruceova i Demina ćerka, i dalje se pitam da li je u redu uopšte razgovarati o tome. Tu je, naravno, faktor nepo-bebe: svest da nisam njihova ćerka, možda bi malo ljudi izvan mog uskog kruga porodice i prijatelja marilo za ono što imam da kažem. I činjenica da, iako verujem da je svačija patnja stvarna, uvek sam se plašila da ne izgledam kao razmaženi, neosetljivi kreten koji cvili.
Odgajana sam da držim jezik za zubima. Nije to bio baš toliko težak život – fotografije mene kao bebe je ipak snimila Annie Leibovitz, ali sam u mladosti naučena da radim sve što mogu da izbegnem razgovor. Moje sestre i ja smo naučile da ležimo ravno na podu kombija ispod jakni, da se iskrademo na zadnja vrata restorana. Čak i sada, kada sam mami rekla da želim da pišem o sebi za Vogue, prvo što je rekla bilo je: “Ko je to odobrio?” Naravno da je živ taj njen stari instinkt da me zaštiti, uprkos tome što je jedna od stvari koje sam naučila tokom lečenja da niko ne treba da dolazi po mene — čak ni moj veliki, snažni tata, akcioni heroj na ekranu i u mojoj detinjastoj mašti. Samo ja mogu da zaštitim sebe.
Moja porodica je početkom 2022. objavila da Bruce Willis pati od afazije, nemogućnosti govora ili razumevanja govora, a ranije ove godine smo saznali da je taj simptom karakteristika frontotemporalne demencije, progresivnog neurološkog poremećaja koji pogoršava njegovo stanje i ponašanje iz dana u dan. Ali već dugo znam da nešto nije u redu. Počelo je nekom vrstom nejasne neodazivosti, koju je porodica pripisala holivudskom gubitku sluha: “Pričaj glasnije! Die Hard je uništio tatine uši.” Kasnije se ta gluvoća pogoršala i ponekad sam to shvatala lično. Imao je dve bebe sa mojom maćehom, Emmom Heming Willis, i mislila sam da je izgubio interesovanje za mene. Iako to nije moglo biti dalje od istine, moj adolescentski mozak se mučio pogrešnom matematikom: nisam dovoljno lepa za svoju majku, nisam dovoljno zanimljiva za svog oca.
View this post on Instagram
Priznajem da sam Bruceovo propadanje poslednjih godina dočekala sa izbegavanjem i poricanjem na koje nisam ponosna. Istina je da sam bila previše bolesna da bih to podnela. Poslednje četiri godine bolujem od anoreksije, o kojoj nerado pričam jer sam, nakon što sam se otreznila sa 20 godina, restriktivnu ishranu videla kao poslednji porok kojeg moram da se držim.
Kad sam imala 25 godina, primljena sam u rezidencijalnu ustanovu za lečenje u Malibuu kako bih se pozabavila depresijom sa kojom sam živela tokom adolescencije. Bilo je to uglavnom terapeutsko iskustvo; prvi put sam prežalila neuklopljenu, 15-godišnju sebe, ružno pače. Takođe mi je dijagnostikovan ADHD i počela sam da uzimam stimulativne lekove, što je bilo transformativno. Po prvi put sam se osećala pametno, ali sam takođe počela da uživam u neželjenom efektu lekova koji suzbijaju apetit. Videla sam ih kao način da proteram neuklopljenu adolescentkinju u korist mršavice.
I kao kod mnogih ljudi sa poremećajima u ishrani, moje viđenje sebe same se poremetilo. Postoji nezdrava radost na početku brzog gubitka težine. Ljudi vas prvo hvale. A onda se brzo okreće na: “Jesi li dobro?” Moji prijatelji i porodica su bili prestravljeni i ja sam to odbacila. Pitali bi, da li je to zbog lekova za ADHD? Bila sam veoma zaštitnički nastrojena prema svojim lekovima i racionalizovala sam to govoreći sebi da mi pomažu da se fokusiram, što mi je zauzvrat pomoglo da izgradim život koji nije vezan za to kako izgledam. Terapeut za poremećaje u ishrani bi mi kasnije rekao: Što si manji, to se osećaš veće. Koliko je to uvrnuto?
View this post on Instagram
Dok sam tonula u svoju telesnu dismorfiju, razmećući se time na Instagramu, moj tata se tiho borio. Sprovođene su sve vrste kognitivnog testiranja, ali još nismo imali dijagnozu. Ali sećam se trenutka kada me je sve bolno pogodilo: bila sam na venčanju u leto 2021. na Martinim vinogradima, a nevestin otac je održao dirljiv govor. Odjednom sam shvatila da nikada neću dočekati taj trenutak, da moj tata je priča o meni u odraslom dobu na mom venčanju. Bilo je poražavajuće. Napustila sam sto za večeru, izašla napolje i zaplakala u žbunju. A ipak sam ostala fokusirana na svoje telo. Do proleća 2022. imala sam 38 kilograma. Uvek sam se smrzavala. Nisam mogla da šetam svojim kvartom u Los Anđelesu jer sam se plašila da neću imati gde da sednem i dođem do daha.
Pre neko veče, ležala sam u krevetu i razmišljala u sebi, sa bolom u srcu, šta da je moj tata bio sam i video me u tom stanju? Šta bi on uradio? Volela bih da mislim da on to ne bi dozvolio. Dok moje sestre i moja majka imaju opsežne metode pomoći – puno psiho-edukacije i interpersonalnih veština – moj tata nikada nije bio toliko zainteresovan za uzroke, pomno ispitivanje. Možda je on na taj način stereotipni otac određene generacije, lik koji bi me, da je razumeo, možda zgrabio i rekao: “Ovo se sada završava”. Njegov stil je uvek bio da “zavrne slavinu” čak i ako nije siguran zašto se curenje dešava. Svakako da ima koristi od metoda pomoći, ali postoji lepota u njegovom načinu, i mislim da to nisam primetila dok više nije bio sposoban za to.
View this post on Instagram
U stvari, ono što se dogodilo jeste to da me je u junu prošle godine moj dečko, koji je do tada bio moj verenik, ostavio, a moja porodica je uskočila kao i ranije i poslala me na rehabilitaciju, u Teksas. Upoznali su me sa raznim terapijama, moji lekovi su ponovo obnovljeni i postavljena mi je nova dijagnoza: granični poremećaj ličnosti, bolest koja narušava sposobnost regulisanja emocija i pronalaženja stabilnosti u odnosima. Kada sam napustila Teksas, u oktobru, osećala sam se mnogo bolje. Shvatila sam da ono što želim više od harmonije sa svojim telom jeste harmonija sa svojom porodicom – da ih više ne brinem, da svojim sestrama i roditeljima donesem lakoću. Mršavo telo to ne bi uradilo. Osećala sam težinu ljudi koji su se brinuli o meni godinama, i to me je bacilo na kolena.
Većina moje odeće je sada premala, a ujutru, dok gledam svoj orman, moram da se oduprem iskušenju da se zadržim na tome i nateram sebe da nastavim dalje. Oporavak je verovatno doživotan, ali sada imam alate da budem prisutna u svim aspektima svog života, a posebno u mom odnosu sa ocem. Mogu mu doneti energiju koja je svetla i sunčana, bez obzira gde sam bila. U prošlosti sam se toliko plašila da me tuga uništi, ali konačno osećam da se na mene može osloniti. Mogu da uživam u tom vremenu, držim tatu za ruku i osećam da je divno. Znam da se naziru iskušenja, da je ovo početak tuge, ali cela ta stvar, o tome da moraš da voliš sebe, pre nego što možeš da voliš nekog drugog – to je istina.
Svaki put kada odem kod tate, napravim brdo fotografija – šta god da vidim, stanje stvari. Ja sam kao arheolog, koji traži blago u stvarima na koje nikada nisam obraćala pažnju. Imam svaku njegovu govornu poštu sačuvanu na disku. Smatram da pokušavam da dokumentujem, da napravim zapis za dane kad on neće biti tu da me podseti na sebe i nas. Moj tata se ovih dana pouzdano može naći na prvom spratu kuće, negde u velikom otvorenom planu kuhinje-trpezarije-dnevne sobe, ili u svojoj kancelariji. Srećom, demencija nije uticala na njegovu pokretljivost. Ta kancelarija je uvek bila neka vrsta prozora u ono što ga najviše zanima u svakom trenutku. Nedavno sam tamo pronašla komad papira na kojem je napisao, jednostavno, “Michael Jordan”. Volela bih da znam šta misli. Soba je ispunjena sitnicama koje je sakupio: starinskim automobilima, novčićima, kamenjem, predmetima od mesinga. Voli stvari koje su teške u ruci, koje mogu da se okreću u prstima. Uvek svira muzika. Moj tata je sam po sebi odličan muzičar, vrhunski svirač na harmonici, i voli svoje stare pesme, koje obuhvataju žanrove od Patsy Cline do Nine Simone.
View this post on Instagram
On i dalje zna ko sam kad uđem u sobu. Stalno prelazim između sadašnjosti i prošlosti kada govorim o Bruceu: on jeste, bio je, jeste, bio je. To je zato što imam nadu za svog oca koju tako nerado napuštam. Uvek sam prepoznavala elemente njegove ličnosti u sebi, i samo znam da bismo bili tako dobri prijatelji samo da ima više vremena. Bio je kul i šarmantan, uglađen i moderan, sladak i pomalo otkačen – i ja prihvatam sve to. To su geni koje sam nasledila od njega. Pošto je odrastao kao dečak iz Džersija sa mentalitetom oskudice, voleo je da uživa u životu koji je napravio za sebe. Bio je povlađivač. Ponekad bismo išli u restoran i on bi naručio nešto od svega na meniju samo da pojede sve. Uvek je voleo udoban kauč sa podignutim nogama. Možete li biti 10 posto udobniji? Mislim da se to pitao svaki dan.
I sada kada se osećam bolje, pitam se, kako da njemu bude prijatnije? Nije bilo lako odrastati u tako poznatoj porodici, boreći se kao i ja da pronađem deo svetlosti kroz duge senke koje su moji roditelji bacali. Ali sve češće se osećam kao da stojim u tom svetlu. U aprilu je moja starija sestra Rumer dobila devojčicu, a Bruce i Demi su postali baka i deda. Ovo malo stvorenje se menja iz sata u sat, a sa mojim tatom se dešava nešto što se može promeniti tako brzo i nepredvidivo. Osećam da je ovo jedinstveno i posebno vreme u mojoj porodici, i tako mi je drago što sam tu da sve to doživim”, zaključuje Tallulah Willis.
Pročitajte i ovo: Parovi koji su izbegli prokletstvo Holivuda: Oni su dokaz da ljubav pobeđuje
Naslovna fotografija: instagram.com/buuski
Božica Luković
