2020. je godina koja će obeležiti 10 godina postojanja portala WANNABE MAGAZINE. Pre deset godina kada smo pokrenuli ovu priču, moja želja je bila da se naš glas čuje i prepozna, da pružimo drugačiji, inspirativniji i smisleniji sadržaj onima koji ne žele da budu deo treš kulture i ne žele da doprinose njenoj ekspanziji. U početku naš glas je bio tih poput daha – onog koji se pretvara u vetar koji podiže kosmičku prašinu stvaranja autentičnog i drugačijeg. Naš tihi glas šaputao je na nov način, a mi tada nismo u potpunosti bili svesni onoga što pokrećemo. Meni je i sada neverovatno da je toliki potencijal postojao još u startu, u idejama koje su bile u mojoj glavi i zbog kojih sam počela da sledim svoje snove. Već godinama, te snove ostvarujem.
Sada, posle deset godina, možda prvi put imam distancu sa koje mogu da sagledam šta znači sve ovo što su dve mlade žene pune entuzijazma pokrenule, vodile, stvarale. To i danas radimo, bogatije za deset godina iskustva, svesnije i spremnije da nosimo odgovornost, koja je iz dana u dan sve veća. Naš posao se razvija prosto organski, svakodnevno raste i dani su nam predugački za sav napor, a prekratki za završavanje svih obaveza, neprekidno smo na “prvoj liniji fronta” i retko imamo vremena da se osvrćemo, kako bismo sagledale put koji smo prešle, okolnosti u kojima se sada nalazimo i same sebe u njima. A ipak, ja pokušavam da uradim baš to, da stanem sa strane za trenutak i da sa ovog vrha koji sam osvojila pogledam krivine, prečice i zaobilaznice i možda nazrem vrhove koje ću pokušati da osvojim, jer me ka njima vodi moj put. Naš put.
Ni jednog momenta nisam bila sama u ovome i to je ono najvažnije i najdragocenije, na šta želim da vam ukažem. Ne znam da li bih sama uhvatila plime i odolela osekama podrške i saradnje, jer takva je plovidba morima privatnog preduzetništva. Ovim brodom upravljaju dve žene, koje se poznaju, razumeju, vole, poštuju i o svemu dogovaraju – i ako imate takvog saradnika, takvog prijatelja i poslovnog partnera, onda imate još jednu desnu ruku i još jedno srce i um, koji imaju isti san i ulažu istu energiju kao i vi. Neprocenjivo.
Ako se odvažite i zaplovite tim vodama, znajte da će more stalno biti uzburkano, puno nevidljivih struja, koje će vas ponekad nasukati. Biće dana kada nećete imati na koga da se oslonite, osim na samu sebe, jer su svi ostali suviše zauzeti svojim delom posla. Biće dana kada ćete se osećati kao kraljica sveta, jer su svi na vašoj strani, jer Univerzum rasipa zvezdanu prašinu po vašem putu i pozlaćuje sve što uradite. I biće dana kada će vas kritikovati, saplitati, ignorisati, osuđivati. Da, tih dana će biti najviše.
Ali ono što osećate kad se vaš san ostvaruje pred vašim očima, kao čarolijom, kao da niste u njega uložile godine rada i megavate energije i noći nespavanja, to je blagoslov zahvalnosti, ushićenja, ponosa i trijumfa, koji sa vama mogu da podele oni koji su stajali sve vreme rame uz rame sa vama i koji poznaju oni koji imaju za sobom pređenu kilometražu krivina, stranputica i zaobilaznica i osvojene vrhove pod svojim nogama – i pejzaž planina pred svojim očima, do čijeg podnožja tek treba nekako stići i oprobati osvajanje njihovih vrhova.
Zvuči poetično, kada se iz šire perspektive pogleda ka pređenim i sledećim daljinama. Ali, naša stvarnost je vrlo prozaična i uopšte nije blagonaklona prema ženama – najblaže rečeno.
Rastemo usmerene ka obrazovanju i intelektualnom razvoju – to je naš kapital za budućnost, jer sa diplomom u džepu, nećemo morati da budemo podređene, da služimo muškarcima, bilo da su to naši očevi, muževi ili šefovi. Ne kažu nam to tako, ali kažu „da ni od koga ne zavisiš“ i nadaju se da ćemo shvatiti poruku. Rastemo, učimo, stičemo diplome i kad najzad imamo u džepu tu propusnicu u svet odraslih, nezavisnih, svojih i samostalnih, mi oklevamo, ili nailazimo na zatvorena vrata. Ili nam se nudi da uđemo na sporedni ulaz i počnemo od sobe za poslugu. Stepenice kojima se možemo popeti na sledeći sprat, često ostaju zagrađene nevidljivim pregradama i nama nedostupne. Ima važnijih, koji imaju prvenstvo prolaza – iz milion razloga, o kojima ne želim ni da razmišljam. Dovoljna mi je statistika, koja kaže da su žene na visokim pozicijama i u ulozi poslodavaca u Srbiji u manjini. Da li je ovo još uvek muški svet do koga ne uspevamo da dopremo, ili nama ženama odgovara da se svet deli na muški i ženski i da budemo tu gde jesmo (u sobi za poslugu, u podnožju onih stepenica).
Kada sam svom mužu, koji je već 20 godina u privatnom biznisu, kazala da sam inspirisana da napišem tekst namenjen ženama, budućim preduzetnicama i da mi nije jasno zašto više žena ne razmišlja u tom pravcu, rekao je nešto vrlo zanimljivo (i potencijalno prosvetljujuće): „Žene više zanima “finalni proizvod”, iliti novac, a mnogo manje proces i sam put stvaranja novca, pa će verovatno u većini slučajeva izabrati lakši i neutralniji način da do novca dođu.“
Ako je to zaista tako, a deluje mi vrlo istinito, onda ja ne znam šta žene misle da izbegavaju, kada se odlučuju za lakše, a manje plaćene poslove, pod izgovorom da imaju porodicu kojoj moraju da se posvete i kada računaju na novac koji će uzimati od svog parnera.
