Dajući prednost umovima, prihvatajući vladavinu uma, udaljavamo se od prirodne, sirove ljudske povezanosti. Usredsređujemo se na ono što ljudi smišljaju i čine, a ne na ono što ljudi jesu. Tragamo za duhovnošću, zaboravljajući da je potražimo u sebi, da prihvatimo njenu mnogoznačnost i nedokučivost. Ono što ne možemo da utvdimo sa sigurnošću, radije odbacujemo, nego da se predamo nepoznatom. Misli su poznate, osećanja su preplavljujuća, uvlače nas duboko u sebe, ostavljajući nas istovremeno bezbedne na površini – bezbedne od suočavanja sa onim što je veće od uma. U neprestanom usmeravanju pažnje, ne na meditativan način, već kroz psihološko obrađivanje svega, označavamo, kategorizujemo, definišemo – radimo na poznatom terenu, ostajući ograničeni njegovom saznatljivošću. Zanemarujemo nepoznato, jer se sa njim osećamo neprijatno, nesigurno, usamljeno. Identifikujemo se sa kulturom i načinom života, osuđujemo one koji nam nisu slični, odričemo se odgovornosti za sebe, preuzimajući previše odgovornosti za druge (i oduzimajući njima njihovu odgovornost), žrtvujemo se i bivamo povređeni, a osećamo se superiorno, jer smo bolji od onih koji su nas povredili.
View this post on Instagram
Zato treba da praktikujemo prazninu uma, da pređemo iz uma u srce, da razmišljamo srcem. Da prestanemo da definišemo, ograđujemo, osuđujemo. Da se oslobodimo i prigrlimo beskrajnost duše. Da se očistimo od toksičnih otpada vladavine uma, da se bavimo njegovim pražnjenjem, a ne punjenjem. Unutrašnja tišina. Bez misli – to je zastrašujuća sloboda koju ne možemo da zamislimo. Ali možemo da pokušamo da je praktikujemo i povremeno doživimo.
Naslovna fotografija: instagram.com/sammmyrobinson
Brankica Milošević
