Žena je višeslojna kao crni luk, komplikovana kao kompleks i dvolična, kao superheroj ispod maske.
Niije što mi volimo da komplikujemo, nego takvi su zahtevi ženske prirode. Dnevno promenimo minimalno tri maske. Kad se spremamo za posao, oblačimo kostim poslovne žene, kod kuće se presvlačimo u kostim spremačice, a uveče stavljamo masku na lice – da nam se koža nahrani i regeneriše. A imamo i još neke večernje maske, ako treba da idemo negde u provod, ili očekujemo intimni susret.
Ako žena stalno nosi samo jedan kostim i igra samo jednu ulogu, ili ne može da bira, ili je u depresiji.
Manevrisanje po svakodnevici, zahteva od nas da menjamo maske, ali nama to nije teško. Jedino što nam nije uvek zgodno da se kostimiramo onako kako se od nas očekuje. Sukob između ispunjavanja uloga koje smo preuzele i ispunjavanja očekivanja stvaraju onaj vakuum frustracije sa kojom se žene često suočavaju.
U nastojanju da se osećaju adekvatno i spremno, žene podižu sopstvene standarde, stvarajući pritisak očekivanja koja same sebi nameću. Gomilamo maske i ne stižemo da ih menjamo onom brzinom i veštinom, za koje smo same zamislile da su optimalne i neophodne.
Tako svoju kompleksnost pretvaramo u komplekse, svoju višeslojnost u vic, a sposobnost transformacije u dvoličnost.
Kad žena jedva čeka da se odmori i da ima nekoliko dana samo za sebe, ona želi da odbaci sve maske svih uloga koje igra za druge. Jer, kostimi su sputavajući, ma koliko bili udobni, luksuzni i od prirodnih materijala.
Kad se stalno montiramo za posao, čeznemo da nedelju dana ne izađemo iz pidžame ili trenerke. Ako uz naš kostim obavezno idu štikle, želećemo da hodamo bose ili da neko vreme nosimo samo patike. Ako furamo radnički kombinezon, jedva ćemo čekati priliku da se namontiramo i popnemo na štikle.
Moramo da menjamo maske i da ih se na neko vreme oslobađamo, da bismo sačuvale ravnotežu. Jer ako previše i predugo nosimo jednu te istu, suviše ćemo „ući u lik“, a depresija samo to čeka. Da se identifikujemo sa jednom maskom, sa jednom ulogom, da zapostavimo sve druge i da izludimo od monotonije i nemogućnosti da ispoljimo sva svoja lica.
Mudrost nam nalaže da osluškujemo svoje potrebe i da prateći dnevni i nedeljni ritam, nalazimo mesta za njihovo zadovoljavanje. Zato idemo u kozmetičke salone, kod frizera, na vežbanje, zato izlazimo i družimo se, zato nam treba samoća i privatnost.
Kad smo u stanju da se dobro osećamo dok menjamo maske i kostime, ali i kad ih potpuno odbacimo, onda smo u ravnoteži sa zahtevima svoje prirode i sa sopstvenim i tuđim očekivanjima.
Možda vam i ovo bude interesantno:
Subjektivno objekat: Nisam tvoja stvar
