Čarls Bukovski (Charles Bukowski), 1920-1994, debitovao je kao pisac u dvadeset četvrtoj godini u prestižnom magazinu “Story” i mada prvenstveno poznat kao pesnik, napisao je mnogo raznovrsnih proznih dela, kratkih priča, autobiografskih eseja, romana.
Čarls glavom i bradom
Delo “Odlomci iz vinom isflekane beležnice” objedinjavanje je svih njegovih neobjavljenih priča i pesama koje su ostale zabačene u nekom uglu njegovih rasutih i prljavih beležnica. Ova knjiga je sačinjena iz više priča, svaka ima život za sebe i prati njegov trenutak ludila, samospoznaje, borbe ili bunta. Za Bukovskog je stvaranje umetnosti u neposrednoj vezi sa njegovim unutrašnjim razvojem “da bi neko postao umetnik potreban mu je veliki samoprekor, baš kao kad bi hteo da postane Zen-monah, pisac putuje i mora da opaža doslovno sve što vidi na putu kroz stvarni, običan život… na konjskim trkama, u baru, slušajući Sibelijusa (Jean Sibelius) u svom ćumezu od stana na malom radio-aparatu, na toliko puta pređenim praznim ulicama, on će naći put koji traži”.
U ovoj knjizi ima potrebu da ne pakujući istinu u slojeve celofana, svima prospe pravo u lice surovu realnost, ne-smisao i smisao života, objašnjenja šta u stvari jeste ili nije čin življenja. Bukovski je često menjao masku iz razularenog, lukavog, podlog u požudnog, neprilagođenog čoveka koji opstaje besramno pijući, tukući se, stupajući u seksualne odnose često i pišući pesme i priče dok sluša Mocarta (Wolfgang Amadeus Mozart), Baha (Johan Sebastian Bach), Stravinskog (Igor Stravinsky), Malera (Gustav Mahler) i Betovena (Ludwig van Beethoven).
Ova knjiga su njegovi zapisi, neizbrušeni i divlji
Čarls je izmislio novi žanr, nešto između proze i autobiografije, mešavinu glavnih događaja, književnih i kulturnih aluzija i maštovitog izlaganja sopstvenih iskustava. Njegove priče iz ovog dela ispoljavaju veliki stepen samopouzdanja i kontrole: ona je oštra, živa, zabavna, napredna, čvrsta, stalno u pokretu. Koristio je Hemingvejev manir jednostavnog jezika i brzih dijaloga, ali je otišao mnogo ispred u odnosu ogromnom energijom, humorom i darom da karikira i preteruje. Njegove kratke, ali žustre metafore i poređenja, bodu biće pravo u cilj: “Njihove moždane ćelije ležu u krevet sa prvim umesto sa pravim”, “Ako pacijent umre, to je još jedan prazan krevet i mogućnost još zarade za pogrebničku profesiju”, “Ljubav je neostvariva. Žene su po svojoj prirodi očarane lažima”, “Što čovek postaje jači to biva sve usamljeniji, to je čista matematika”, “Divlje obožavanje je bolest prouzrokovana činjenicom da rulja nema suštinu, nema dušu i traži nešto čime će da ispuni prazninu”, “Nekoga ne vredi ni napadati verbalno: to bi bilo kao da udariš babu od 80 godina dok se moli klečeći u crkvi”, “Ponekad možda treba da pustimo suzu za lepotom nekadašnjih devojaka, za prosutim pivom, pijanim tučama u dvorištima ni zbog čeg važnijeg do naših nesrećnih ljubavi”.
Bez dileme svaka knjiga ovog autora će vas na svaki način navesti na smeh, na preispitivanje, bol, lepotu, užitak, na razmišljanje kako živite svoj život i da li ste “mrtvak koji hoda, koji ima dostojanstvo, lik, ponos, ali širi smrad umrle duše, koji vas tera na povraćanje ako se dovoljno dugo zadržite u njegovoj blizini”.
“Odlomci iz vinom isflekane beležnice” upravo su kratka obuka o Čarlsovom pisanju i upoznavanje sa njim. Ili spadate u red onih koji će dubinski umeti da razumeju njegovu samlevenu dušu ili spadate u “rulju koju ne interesuje šta je čovek stvarao, nego samo gajite površna interesovanja za tim šta se desilo, kako se desilo, da li je bio nag, da li je odsekao uvo kurvi, da li se ubio skočivši na propeler, da li je homoseksualac, da li ste rulja koja samo hoće da mu prebroji dlake na guzici, da proveri bračnu posteljinu, koje lekove pije, njegov prljav veš”.
Izaberite sami.
Jovana Bukovski je pravnik, umetnik, ludak, probisvet, idealista do samouništenja, entuzijasta do iznemoglosti, večiti optimista. Veruje u bajke, konje u belim X6-icama, ljubavne intrige, međuljudske taktike. Pišem pogano, otrovno, groteskno, banalizovano, humoristično.
