Mnogo mi se sviđaju Hobiti. Čak i onako kako su prikazani na filmu. A vilovnjaci mi se više sviđaju u mojoj glavi. Na filmu nema ni jednog toliko divnog, plavog i vilenog, kakvi su oni koje ja vidim kad čitam Gospodara prstenova. Jeste, čak ni Orlando Blum. Ružne su im brate, one uši, iako su se silno potrudili da ih naprave i dočaraju pravi vilovnjački izgled. Prema oceni velikog vilovnjačkog fana, uopšte nisu uspeli. Vilovnjaci im liče na dobermane sa kupiranim ušima. Lepi su to psi, ali nisu nimalo bajkoviti.
Zato su im Hobiti super uspeli. Liče na ono što mi se odmotava u glavi dok čitam. I kuće su im savršene, spolja i iznutra. I svaka slika kućice u zelenilu, sa svetlom u prozoru, zove me da uđem unutra. Miriše mi pita od višanja. I unutra se loži vatra u kaminu i svetlo je narandžasto žućkasto, dopire iz uglova i pravi meke senke svuda po krivinama stočića od panjeva i velikim jastucima na kojima se može sedeti i na podu, ili ležati pred kaminom i čitati, ili samo maštati nad otvorenom knjigom dok se smeškate tamnim drvenim gredama ispod travnatog krova i caklite očima u kojima titra odsjaj plamičaka iz kamina.
