I umesto da se ugledamo na Hrista, mi kažemo sebi “ja nisam jebeni svetac, ja sam samo čovek”. Biramo ljudskost. Što meni govori da na isti način možemo izabrati vanzemaljskost – jer je nadljudskost suviše arogantan pojam, koji u priču uvodi ego trip, Ničea i ostala mračna nasleđa ljudskosti. Živeti u mraku nesvesnog, zaklanjati se iluzijom od istine, ne saznavati i nastojati da se zadržite tamo gde ste navikli da budete iako vam tu odavno više uopšte nije dobro – to je tako ljudski. Težiti ka svetlu, tražiti istinu, otkrivati, saznavati, menjati se i kretati se napred – to je sto posto elijenski. Pad je ljudski. Vaznesenje je za vanzemaljce.
Vanzemaljac da budem. Dosta mi je ljudskosti. Ništa mi ne znači to što sam čovek i ništa ljudsko mi nije strano. To je samo mračna strana postojanja. Svetlost da vidim. U sunce da gledam i noću, kad hoću. Mozak da mi služi samo kao prijemnik i odašiljač.
Ništa da ne mislim. Samo da znam, ili da upravo saznajem. Ljubav nije sentiment. Ona blista i prži. Ljudskost se pod njom skvrči i cvrči. Ljubav nadilazi ljudskost, zato smo tako loši u onome što mislimo da najviše želimo. E tu ljubav hoću. Jer onda ti nije potreban niko da ti ljubav uzvraća, slobodan si od ogledala ljudskosti, polovičnih težnji i strahovanja pred saznanjem.
Aleksina Đorđević
