Naslov knjige “Cipele za dodelu Oskara” autorke Meline Kamerić mogao bi za trenutak da navede potencijalnog čitaoca da pomisli da se radi o još jednoj “ženskoj knjizi”. Odmah da razrešim dilemu – ne, to nije takva knjiga. Melinina knjiga je zbirka priča koja se obraća svakome ko je ikada živeo, voleo, iščekivao, patio, osluškivao, radovao se, gubio, padao i dizao se. Ovo je knjiga o univerzalnosti ljudskih patnji, dok su neke scenografije okrutnije od drugih. I dok scenografije života promiču pred našim očima, autorka uspeva na veoma precizan i zapanjujuće ogoljujući način da nas uvuče u jedan tragični trenutak u kome su osećaji onaj nevidljivi lepak koji još jedini drži sve na gomili.
Autorka nas na veoma delikatan način, svetom svojih priča, koje su ispričane toliko iskreno, da svaku od njih ne možete samo pročitati, već je morate i iskreno i duboko proživeti, vodi putem različitih ljudskih sudbina. Sudbina o čijim alternativama čak i sami protagonisti razmišljaju tiho u sebi, sećajući se “svog života” koji je ostao negde. Crpeći snagu za buduće iz radosti i patnje prošloga. U nadi da će buduće možda jednom zaličiti na prošlo, a tako jasno svesni sadašnjeg trenutka.
Melina je uspela da me natera da uzvratim osmeh svakom osmehu iz priče, da sagnem glavu kod svake granate, da zažalim za starom ljubavi, da poželim da vreme može da se vrati, i da iskreno verujem da će sutra biti bolje.
Melina Kamerić
Protagonisti priča osvrću se u prošlo ali ne da bi tamo i ostali, već da bi se podsetili zašto i gde su krenuli. Bivše i buduće susreću se u jednom potpuno bezvremenom prostoru emotivnog koji nam daje otklon prema scenografijama života dok nas podseća na osnovne vrednosti u životu.
Živeti i preživeti su dva lajtmotiva koja najčešće susrećemo čitajući “Cipele za dodelu Oskara”. Knjiga koja nas u pojedinim trenucima potpuno parališe opisujući jedan društveni kontekst i tragediju, a sa druge strane nasmeje opisom ljudskih i muško-ženskih odnosa.
Vedran Ivanković je novinar, PR menadžer, producent, kuvar i još po nešto. Voli da pametuje, zato valjda ovoliko i piše. Kaže: “ Da nije neko uzeo pre mene nadimak Bedno piskaralo, zamenio bih Lajavog krelca na koga podsećam s vremena na vreme.”. Činjenice su svetinja, komentari su slobodni!
