Možda ja u stvari mrzim nova poznanstva i htela bih da se ona odmah pretvore u stara poznanstva, da se osećam onako ugodno, kao sa svojim prijateljima. Mnogo se smejem sa svojim prijateljima, ali lako i zaplačem. Grlim ih i volim da sedim blizu, da se dodirujemo. Volim da gledam film sa nekim bliskim. Da podelimo doživljaj. Volim da ćutim. I kad podignem pogled, da uhvatim pogled, da se nasmejemo i nastavimo da ćutimo.
A to se nikad ne događa kad nekog upoznaš. Jer taj neko misli da treba da razgovara. Tojest, taj neko redovno pogrešno misli da je razgovor samo govorenje.
Ali razgovor je mnogo više sve ono drugo. Slušanje, gledanje, osećanje. Ja mogu tako, odmah sad, sa tobom kome prvi put vidim oči. Ali znam da ti ne možeš. I onda uzdahnem i uključim moje robote za koncentraciju, koji preduhitre, uobliče i skrate svaku tvoju beskrajnu formulaciju.
Jer ne mogu da se dosađujem u razgovoru, ni minut. A mogu da uživam ćuteći sa tobom, koliko god hoćeš minuta.
