Ne mogu da kažem da ovo nema smisla jer verujem da je mnogo tinejdžera kojima broj lajkova zaista jeste bitan iako od toga ne zarađuje (kao na primer influenseri), ali isto tako verujem da nisu samo lajkovi ti koji štetno utiču na mentalno zdravlje. Prosto, nije samo lajk kao takav bitan (iako se određene stvare zbog istog rade), već i sam sadržaj. Nesvesno, ili pak potpuno svesno, uhvatiš sebe kako razmišljaš “Instagramerski”, kako svaku fotografiju “meriš” na osnovu reakcije koju će možda izazvati, poruke koju će poslati o tebi, sa izuzetnom posvećenošću da to sve ispunjava tvoje pažljivo izgrađene social media kriterijume (nametnute od strane influence zajednice).
Znam da će me neko shvatiti sasvim pogrešno jer, realno, tanka je linija između građenja imidža na društvenim mrežama sa željom da predstaviš svoj rad i svoj stil života jer je to na primer društveno važno, i nedostatka samopouzdanja i samopoštovanja koje potom nadoknađuješ stvarajući nerealnu sliku o sebi sa željom da se dopadneš i dobiješ potvrdu od ljudi koje možda i ne poznaješ. Ali, vidiš da ovde nešto ne štima, zar ne?
Zato mislim da nas sakrivanje lajkova na društvenim mrežama neće spasiti. Neće nas spasiti čak ni beg sa društvenih mreža dokle god 100% ne prihvatimo sebe, ono što jesmo, ono što imamo i to počnemo da cenimo, istovremeno bivajući svesni da su društvene mreže samo predstava za javnost, nešto što nije stvarni pokazatelj nečijeg života, imovinskog statusa, osećanja, već samo ono što je dovoljno “relevantno” da se pokaže javnosti.
Pročitaj i ovo: Zašto je brisanje Instagrama najbolja stvar koju sam uradila za sebe u poslednje vreme
Fotografije: unsplash.com
Ivana
