I kad razumeš sve njegove motive, pa i one koje on sam ne razume, osim što su jasnije stvari ne postaju prihvatljivije. Ali postaju bednije. Zato što moraš usput da se suočavaš sa sopstvenim neprihvatljivim osećanjima, zbog čega se osećaš bedno. Ne možeš da zadržiš poziciju uvređene i povređene strane, sa koje ukazuješ prstom na grešnika i zahtevaš pokajanje, jer u toj poziciji nema nikakve stvarne prednosti. Ti se u njoj nisi našla zato što si htela, a i kad pokušaš da pronađeš neku satisfakciju u pravedničkom gnevu i osećanju bezgrešnosti, i dalje se osećaš kao budala, a ne kao svetica. Osim toga, ono što misliš, osećaš i želiš, daleko je od svake bogougodnosti.
Jer ti želiš pravdu, a pravda je u osveti. Nema ničeg od čega bi ti bilo lakše, osim da ga gledaš povređenog i uvređenog, da osluškuješ kako mu se cepa srce i kako mu se sujeta razbija na komade, koji se zatim razbijaju na još manje komade. Želiš da odigraš scenu koju si sama proživela i da posmatraš kako se odigrava u svakoj fazi. Želiš da ga prevariš i da mu ne kažeš. Da nema pojma. Da ga pustiš da te grli i ljubi kao da si i dalje samo njegova. A onda, u nekom najgorem mogućem trenutku, kad ga nešto drugo razvaljuje, kad je nestabilan, uplašen, tužan i oslonjen na tebe, da mu nežno kažeš kako osećaš takvu bliskost sa njim da moraš nešto da mu otkriješ, jer više ne možeš da ćutiš.
