Znate onaj klip, koji se do skoro vrteo na netu, neki poznati sportista je u pitanju, trener valjda, VIP u svakom slučaju – čovek se stalno češe, čačka nos i intimne delove, uopšte grozno ga je gledati, ponaša se kao majmun. Šta li njegov govor tela saopštava? Da ga zabole za kameru i javnost, da je opušten kao u svojoj spavaćoj sobi, ili da je zaista totalni primitivac? A možda i jedno i drugo. A možda je samo veoma nervozan. Živčani ljudi se drapaju i čačkaju više od ostalih.
Dakle, naš govor tela saopštava pre svega, koliko smo prisutni u sadašnjem trenutku – jer ako se zaboravljamo toliko, da čačkamo nos u javnosti, onda baš i nismo usidreni u trenutku realnosti. Odaje koliko smo nervozni, da li smo ljuti ili uplašeni, oprezni, u gardu, nesigurni. Da li nam se neko sviđa ili nam je odbojan, da li lažemo ili smo otvoreni, da li se dosađujemo, ili nam je zabavno.
Ne bi li bilo mnogo jednostavnije kad bismo se služili jezikom, govorom i iskomunicirali sa okolinom sva ta naša stanja i osećanja, nego što pokušavamo da budemo kulturni i onda sve živo potiskujemo? Možda bi uopšte celo ustrojstvo međuljudskih odnosa bilo drugačije, kad bismo manje potiskivali, a više pokazivali. Ali za tako jednostavne stvari potrebno je preći zahtevan razvojni put razobličavanja licemerja, sticanja samopouzdanja, osvešćivanja sopstva i praktikovanja autentičnosti. Ima ljudi čiji govor tela saopštava isto što i njihove reči, osmeh i izraz lica.
