Ali niko nije rekao da je lako biti ono što jesi. Naročito kad si bolja od drugih na toliko načina. Iskrena i otvorena, tamo gde oni manipulišu i prikrivaju. Zainteresovana i spremna da pomogneš, tamo gde drugi gledaju šta oni imaju od ulaganja svog vremena i pažnje. Velikodušna, tamo gde su drugi sebični. Puna ljubavi i razumevanja, tamo gde su drugi puni strahova i osuda. Neposredna, tamo gde drugi igraju igre, ono što jesi, tamo gde se drugi predstavljaju boljima nego što jesu…
Bolja si od onih koji lažu, odustaju, iskorišćavaju te, odlaze. I ta pomisao ti uopšte nije prijatna, jer deluje tako arogantno, tako nenalik tebi. Ipak, taj zaključak se stalno nameće, u svim preispitivanjima, sumnjama u sebe i pokušajima da prevaziđeš svoje slabosti. Ta pomisao je deo samosvesti, iako te zbunjuje – jer u svom poštenju ne možeš a da ne pomisliš, šta ako je to istina, a ne nekakvo iskušavanje ega i sujete?
I nikada nećeš biti mirna sa tom mišlju, bojaćeš se da zbog nje ne ogrubiš, da ne postaneš snishodljiva, neosetljiva i površna prema onima koji su manje svesni, manje pošteni prema sebi, manje hrabri, manjih kapaciteta za ljubav, davanje, razumevanje. I onda ćeš se još više ulagati u sve odnose i interakcije u koje ulaziš, staraćeš se da uvek daš sve od sebe, da se ne uzdižeš u aroganciji, da druge ne tretiraš kao gore od sebe, samo zato što si ti možda bolja. I nastavićeš da budeš to što jesi, ma koliko te to koštalo, a koštaće te srca, nerava, zdravlja. A nagrada je to što nikada nećeš izgubiti sposobnost da vidiš najbolje u ljudima i nikada nećeš prestati da pokušavaš da doprineseš tome da i drugi pronađu najbolje u sebi.
Izvor fotografija: instagram.com/mikutas
Aleksina Đorđević
