U vezi su kompromisi neophodni, a kad se suočimo sa tim kako se osećamo zbog kompromisa koje pravimo, kao i zbog onih koje pravi partner, osećamo se frustrirano, jer fraza „ne želim da te (ga) povredim“ nekako nije dovoljna da budemo mirni.
Ne radiš nešto, jer ne želiš da povrediš partnera. Ili radiš nešto što partner voli sa pola srca i preko volje, jer ne želiš da ga povrediš – praviš kompromis.
I to je u redu, to je zrelo, to je odluka i nema šta da se buniš i na šta da se žališ, ali – ne osećaš se dobro. Radije bi da to nešto ne radiš, ili bi rado baš to uradila, a sprečava te samo to što ne želiš da povrediš partnera. Osećaš da se nečeg odričeš, ili da praviš veliki ustupak, koji bi partner trebalo da ceni i da bude posebno zahvalan, a ne vidiš da se to dešava. Jer i on pravi kompromise i ne radi (ili radi) neke stvari da te ne bi povredio.
Ako ste pošteni jedno prema drugom, ako ste iskreni, dobro znate u čemu onaj drugi pravi kompromis i ustupak i znate do koje mere mu to teško pada i jeste jedno drugom zahvalni – većim delom sebe. Onaj manji deo je nezadovoljan – onaj koji ostaje nezadovoljen. Uskraćen. Frustriran. Koliko god srce bilo puno plemenitosti i koliko god se osećaš dobro zbog sebe, jer se ponašaš ispravno, ispravnost nije dovoljna da ti ispuni celo srce i da ti obezbedi duševni mir.
Prihvataš svoje kompromise, prihvataš njegove kompromise, trudiš se da održiš poverenje i da držiš na distanci ono nešto što ti smeta. A šta se dešava ako pogledamo i razmotrimo onu najuobičajeniju i najnezgodniju frustraciju u koju nas stavlja kompromis, koji činimo da ne povredimo partnera?
