Vernost je taj kamen spoticanja, najčešće. Znaš da nećeš da prevariš partnera, jer ti to ne radiš, jer ne želiš da on tebi to uradi i naravno, ne želiš da ga povrediš. Pošto znaš da je najbolje i ne dovoditi se u iskušenje, izbegavaš situacije u kojima bi moglo da dođe do flerta, da planu neke varnice koje bi te podstakle da razmišljaš o nekom drugom – prosto, sprečavaš sebe da se nađeš u poziciji da nekog poželiš, jer je tako lakše. Tako se ne odričeš nekog iskustva neposredno, nego samo teoretski. Osećaš se kao ispravna osoba, ali onaj mali deo tebe oseća se zarobljeno i sputano i frustrirano.
Zašto bi se nečeg odricala, čak i teoretski? Naravno, zato što si odrasla osoba, dovoljno zrela da proceni svoje prioritete i da zna šta joj je najvrednije i najvažnije, koja ne želi da ugrozi svoju vezu bezveznim flertovima i avanturama. Bravo za razum. Ono što pokušavam da kažem jeste da treba da budeš svesna tog malog dela sebe, ograničenog razumnim kompromisima i odlukama, jer se otrov obično nalazi u malim dozama, malim pakovanjima i malim količinama – zato što je kap otrova dovoljna. Ako ti jednom taj mali deo posluži kao opravdanje za destruktivan postupak, onda će verovatno poslužiti ponovo. Teško je celim srcem prihvatiti da nešto ne radiš i gotovo, jer to možeš da prihvatiš samo ako to ne radiš zbog sebe, a ne zbog toga da ne bi povredila partnera.
Kad znaš da ti partner ostaje veran zato što ne želi da te povredi, a ne zato što ne želi druge žene, ili zato što želi da bude veran pre svega sebi i svojim izborima i da vodi računa o svom ponašanju zarad sopstvenog morala, dostojanstva, časti i ispravnosti, ne osećeš se sigurno, jer to nije dovoljno. Jasno da ne želi da te povredi, ali kako da budeš sigurna da je i njemu to dovoljno i da jednog momenta jednostavno neće uopšte razmišljati o tome da li te povređuje – jer će možda pronaći opravdanje u malom, sputanom, frustriranom i pobunjenom delu sebe, koji kaže „pa šta, ja sam muškarac i imam pravo da uživam kako mi se prohte“.
Nema načina da jedno drugom nadoknadimo te frustracije – da budemo toliko zahvalni, toliko predusretljivi, toliko ispravni i dobri, da se odužimo za ono čega se onaj drugi odriče. Možemo da probamo, ali to ne radi, zato što nije istinito, zato što trguje osećanjem krivice, osećanjem da „imamo prava“, trguje emocijama i meri količinu ustupaka na apotekarskoj vagi – da slučajno ne učinimo više za partnera, nego što on čini za nas. Ili da uvek budemo onaj ko se više žrtvuje, da bismo imali partnera „u šaci“. Ne valja, bolesno je.
Jedino što možemo i treba da uradimo jeste da ne radimo ništa zbog partnera, nego zbog sebe. Zbog svog mira, zbog svoje savesti, zbog svoje duše, svoje ljubavi, svog osećaja za ispravnost i istinu. Tada nećemo imati ni najmanjeg razloga da makar i trunčicu krivimo partnera zbog svojih odricanja.
Aleksina Đorđević
Pročitajte još i ovo:
Zašto bivši ne može da ti bude samo prijatelj?
Da li je to što si ga izgubila uopšte gubitak?
Ako ima ove kvalitete – nemoj ga izgubiti!
Zapratite svoj omiljeni magazin na Youtubeu, Instagramu, Facebooku, Twitteru i pridružite nam se na Viber Public Chatu.
izvor slika : www.instagram.com , www.unsplash.com
