Već godinama srećeš neke prave osobe u pogrešnom trenutku – zauzete su i ne izgleda kao da će se oduzeti, niti rizikovati sa tobom u pravcu oduzimanja. Ili prihvataš pogrešne osobe u pravom trenutku – baš ti se zaljubljuje, poletna si i puna nade i onda naleti neko ko to primeti, uputi ti par komplimenata i sačeka da ti u svojoj žudnji uradiš sve ostalo, ne čemu sve i ostane, a i završi se. Svaki emotivni posao u poslednjih pet, deset (eh, neću da mračim daljim nabrajanjem) uradila si sama i dosta ti je toga za dva života! Smučilo ti se da se sve odigrava u tvojoj glavi i da u realnom prostoru i vremenu nikad nije to to, da to nikad nije taj čovek, da taj čovek nikad nije tvoj čovek, da bi to baš bio taj čovek, samo je, jebiga, gej…
Multidimenzionalni, ultimativni, megageneralni smor. Dokle više? Malo plačem, malo skačem malo njačem, pa opet. Dokle bre?
Ali koga pitaš? Misliš da se bogovi zajebavaju sa tobom i da si im baš smešna? Zar ti nije drago što ih zabavljaš? Ili još nisi dosegla taj nivo cinizma? A to nikako nije neki najviši i najinspirativniji nivo, to je onaj donji, na ivici blatnjave rupe očajanja, koje se već skorelo na tebi, iako ti se čini da se još uvek dobro držiš na ivici, tojest, da se nisi valjala u tom blatu.
