Duša diše na cevčicu, srce ispada iz ritma, um leži na kauču samoanalize i pokušava da se sagleda. Da vidimo, kako je to sve počelo? Detinjstvo uz osećanje vitalne uskraćenosti osećanja i sva ona sranja što idu uz to? Ma da, ali normalno je da smo oštećeni, mislim, znaš li ikog ko nije? Sjebani smo i to je u redu, jer ne možemo ni da zamislimo kako bi bilo da nismo. Ali negde kontamo da povrede i uvrnuća koja smo pokupili u detinjstvu nisu uzrok, nego put, način, lekcija. Uzrok je to što smo se rodili, što živimo, što postojimo. A sve ono što smo do sada činili bilo je čin postojanja i življenja. Koliko je ljubavi bilo u tome? Nevažno prema kome, uopšte, ljubavi? Koliko smo davali, koliko smo voleli – sebe, sve druge, pogrešne i prave osobe i ostale pojavne oblike života?
Da li je prošlo naše vreme voljenja, ili još nije ni došlo? Šta ćemo ako nikada i ne dođe? Ako od sada, pa do kraja života, više ni sa kim ne podelimo strast, ljubljenje, maženje, strepnju i žar nastojanja da negujemo i čuvamo jedno drugo? Šta ako je naša prava ljubav ostala iza nas, jer nismo mogli, nismo umeli, ili nam bogovi nisu dozvolili?
Ah, udoban je kauč, a um može beskonačno da se izležava i postavlja pitanja. Jedino što ne može da izađe van sebe i da se pogleda u oči. Ali može da registruje kako srce preskače i duša astmatično škripuće.
