Naša osećanja, emocije koje neprestano proživljavamo, predstavljaju sistem povratnih informacija – one nas alarmiraju, angažuju, obaveštavaju, dajući nam spontan odgovor na ono što nam se trenutno događa. U tom smislu, emocije je neprikladno deliti na dobre i loše – kao što najčešće činimo, razlikuju osećanja koja su nam prijatna i ona koja su neprijatna. Ta osećanja su zapravo samo adekvatna reakcija na situaciju u kojoj se nalazimo – naš lični alarmni sistem, koji nas obaveštava o tome šta nije u redu, odnosno, da li je sve u redu. Naravno, to je pojednostavljeno objašnjenje o tome čemu nam osećanja služe, a ona mogu da budu vrlo kompleksna i slojevita i njihovu poruku nije uvek jednostavno protumačiti. Međutim, čak i najkompleksina osećanja i dalje imaju ulogu ličnog sistema fidbeka – ako se osećamo loše zbog nečeg u čemu uživamo, ili se osećamo dobro u nekoj neprijatnoj situaciji (što je takođe pojednostavljivanje), moramo da se zapitamo zašto imamo oprečna ili neočekivana osećanja, odnosno, šta nam ta osećanja govore, na koje potisnute sadržaje nam ukazuju, šta je ono što treba da saznamo i shvatimo sami o sebi.
Međutim, sagledavanje potisnutih sadržaja donosi neprijatna saznanja i suočavanja, pa su i emocije koje na njih ukazuju neprijatne – strah, ljutnja i bes, bespomoćnost, frustracija. Zato smo skloni da ove emocije definišemo kao loše i kad se pojave, ne volimo da ih istražujemo, nego pokušavamo da ih se oslobodimo, ili da i njih potisnemo. Hteli bismo da imamo samo dobra i prijatna osećanja – radost, smirenost, zainteresovanost, nežnost, ljubav, smelost, zaigranost – to nam se dopada, jer se sami sebi dopadamo kad se osećamo dobro i ne moramo da se bavimo nikakvim suočavanjem sa svojim demonima, slabostima, pogrešnim ubeđenjima, traumama…
