Naučnici nisu pronašli “gen za sreću” i ne postoji dokaz za ideju da se deca rađaju srećna, odnosno, da je sreća urođena. Svako raspolaže ogromnim opsegom emocija i tokom života ispunjava taj opseg u zavisnosti od svog temepramenta, strukture ličnosti, vaspitanja, razvoja…
Svako ko ima dvoje dece, može da posvedoči o tome da su deca rođena i odgajana u istim uslovima, sa istim roditlejima – potpuno različita. Različitog senzibiliteta, temperamenta, inteligencije… Jedno je dete veselo i bezbrižno, otvoreno i razigrano, a drugo je povučeno, ozbiljno, zabrinuto. Jedno reaguje burno i brzo prelazi preko svega što se desilo, a drugo suzrdžano i danima je potišteno zbog nekog događaja.
Zbog toga se mnogi roditelji (i naučnici) pitaju da li je nivo sreće urođen, da li su neka deca prosto rođena srećna i bezbrižna, a druga tmurna i brižna? Pozitivan odgovor na ovo pitanje nije potvrđen, ali psihologija je ustanovila da je najvažniji orijentir u odgajanju deteta njegov temperament – ukoliko roditelji umeju da prepoznaju potrebe svog deteta, ono će sigurno odrasti u zadovoljnu i ispunjenu osobu.
