Ta majica je bila moja članska karta u svetskoj organizaciji nemoralnih devojaka.
Jer:
Nemoralne devojke ništa ne moraju.
Rade samo ono što hoće.
Sa kim hoće.
Kada im se i koliko hoće.
Meni se htelo baš svašta, često i mnogo.
A moze i ovako…
Roditelji nisu nikada uspeli da me vaspitaju, obuzdaju, urazume. Uvek su uspeli samo da me izazovu da beskrajno teram inat. I nikada se nisu zapitali kome i čemu mogu da zahvale što im je dete odraslo u relativno odgovornu, zadovoljnu i opuštenu osobu. Zato što, u vreme mog odrastanja, roditeljima nije bilo važno da li je kćerka svoja i srećna, ali da li se komšije, poznanici i ostala bitna javnost bavi pitanjem njenog morala, i te kako je bilo važno. Roditelje na putu iz socijalizma u pravoslavlje, osamdesete nisu dodirnule, ali su tresle kroz nas, njihove kćerke, nemoralne devojke, koje smo danas majke nekih novih devojaka.
