Da li i vi mešate ljubav i saosećanje, potrebu za razmenom osećanja i potrebu da nekome pomognete? Da li vas privlače samo osobe kojima je potrebna pomoć i spas bilo koje vrste? Osećate se u svom elementu samo kad ste angažovani oko toga da nekome bude bolje – da se oporavi od slomljenog srca, da prevaziđe svoje traume, da vam se obraća za sve što mu je potrebno, da se oslanja na vas i ima u vas poverenja. Vi ste spasilac. Ljubav je za vas jednaka spasavanju. Kad su ranjeni i povređeni, ljudi se lakše otvaraju onome ko želi da im priđe i da ih uteši. Jer svima treba uteha, svi su krhki i skloni lomljenju. Šta treba vama? Vama treba da budete potrebni. Tačno na onom mestu gde su osećanja na otvorenom, gde se bol i strah demaskiraju i gde bespomoćnost traži pomoć, a beznađe utehu. To je vaša emotivna hrana.
Nije lako biti spasilac, jer ljudi obično odbijaju baš onu pomoć koju traže. Ne dozvoljavaju vam da ih spasete, jer nikoga i ne možete spasti od njega samog. Za spas je potrebno voljno učešće. Ako osoba koja se guši u svom mraku žudi za svetlom na kraju tunela i ugleda vas kako joj pokazujete put, ona će vam krenuti u susret. Ali onog momenta kad dospe u vaše naručje, imaće osećaj da je učinila najveći mogući napor i da sada vi preuzimate.
Onaj kome je potreban spas, ume da vam prepusti svu odgovornost za svoj život, a vi umete da je ponesete, nije vam teško.
Međutim, tako ne izvršavate svoju misiju. Vezujete nekoga za sebe i hranite se njegovom ranjivošću, njegovom potrebom za vama. I to prepoznajete kao ljubav. Ali kad se ranjena osoba nikako ne oporavlja, ili čim se osnaži okreće se protiv vas i povređuje vas, a onda se opet slomi i pada vam u naručje – zatvorili ste krug. Imate nekoga ko će vam uvek obezebediti osećanje da ste mu potrebni da ga izvlačite iz mraka, da ga trpite kad se osili i da ga tešite kad se opet slomi.
