Gošća govori o realnom prisustvu dobrih i loših vanzemaljaca, o njihovim rasama i razlikama i o tome da svi mi imamo vanzemaljske elemente. Pominje reptilski deo mozga i fazu razvoja fetusa, reptilske oči koje su je gledale u gradskom prevozu i, ili nije svesna utiska koji ostavlja, ili je totalno zabole. Dakle, meni ona liči na iguanu. Što se tiče reptilskog dela. Kad su u pitanju oni vanzemaljski postoci, nemam neki utisak, pošto ne poznajem vanzemaljce. Osim sebe i nekoliko svojih prijatelja, naravno. Slušam je kako izlaže svoju realnost i taman kad se zapitam ima li ona ikakav otklon u odnosu na svoja ubeđenja, ikakav instrument samoposmatranja, kao što je recimo, humor, ona ispolji malo humora. I ja se smrznem. Kao da je iguana upravo ispričala vic, koji bi mi bio dovoljno zabavan, da mi ga je ispričao bilo ko drugi. Mene ona plaši. Ali najviše me plaši količina realnosti u njenoj realnosti koja dotiče moju realnost. Ja ne izgledam kao reptil, više ličim na nekog krupnog sisara, preživara. Ali znam za taj reptilski, hladan deo sebe, koji se u meni ispoljava kao metafora unutar metafore, kao vrata koja vode kroz sledeća vrata, pa kroz sledeća, sve do tesnog ulaza u tunel, u suženje ljudske svesti do neprepoznatljivosti. I ne osećam se sasvim komotno sa tim saznanjem. Zato se čvrsto držim onog kopitarskog u sebi, masivnog, sisarskog, vezanog za rađanje i tutnjanje po tlu. Da li nisam dovoljno hrabra da prođem skroz i izađem na drugu stranu (sopstvene realnosti) ili nisam dovoljno iguana?
