Da li ste vanzemaljac i kako to da provalite?

Priznaću vam, i ja vidim aure. Ali ne vidim vanzemaljce, ne na onaj način kako gospođa opisuje. Vidim neljude u ljudima, mesta gde su tvrdi, stisnuti, sujetni, željni moći, hladni, gramzivi, okrutni, spremni na sve i nezainteresovani za štetu koju nanose drugim ljudima. Vanzemaljska osobina? Pa, onda je krvava istorija planete Zemlje, priča o vanzemaljcima. U tom smislu, pitanje ima li vanzemaljaca među političarima, koje je ostalo bez odgovora, odzvanja zastrašujuće u pustim reptilskim tunelima suženja ljudske svesti. I nije potrebna nikakva vidovitost da bi se videlo ono najgore u ljudima, jer je tako često na površini, prosto urezano u crte njihovih lica. Viđenje aure je za mene dijagnostička stvar. Bol, bes, patnja, potencijali i sklonosti, uskraćenosti i čežnje, iščašenja i uvrnuća, psihička i fizička, imaju svoje boje, energetske tokove i čvorove. To je moje iskustvo, moja realnost. I još nekih mojih prijatelja vanzemaljaca. Biti vanzemaljac, za mene znači ne biti sasvim od ovog sveta, od ovog mesta na planeti, biti stara duša, koja je možda pri kraju svojih brojnih putovanja, biti mudar i miran, živeti tugu i ludilo ovog sveta, sa ličnom radošću i smislom, biti neko koga nečija svest koja se budi ugleda i lakne joj – jer shvati da nije sama, da ljudskost postoji, čak i ako je sastavljena od različitih odnosa procenata reptilstva, kopitarstva i marsovstva. Znam kakav utisak ostavljam. Neko me prepoznaje (sreća, sreća, radost), neko me prezire (šta umišlja ova matora krava?!) neko me se boji, jer mu je konstrukcija realnosti ugrožena intenzitetom mog sopstva (aaa, poješće me!), neko ne može da se odluči, pa posmatra, pun pomešanih osećanja. Onako kako sam ja posmatrala gospođu koja je govorila o vanzemaljcima. Eh, sestro, nije ti lako.