Kad ljubav dođe, ona to čini vraćajući se putevima sudbine, stopama ugaženim u kosmičkoj prašini svega što smo ikada bili, što jesmo i možemo da budemo. Čudni su ti putevi, a ponekad i gore nego čudni – mračni, bizarni, podzemni, nebeski, vode kroz lavirinte, tunele, brisane prostore, kroz minska polja, oluje, pustinje i prašume podsvesti, karme, genetskih zapisa, prenatalnih izbora, zadataka koje smo preuzeli, sila koje su preuzele nas…
Kad ljubav dođe tim mračnim putevima sudbine, ona stiže do tebe, samo zato što je nosila svetlost koju je sledila. I kuda god je pogledala, obasjala je staze, prečice, stranputice, zamke i nove puteve, povezane u mrežu sudbinskih puteva, čiji su jedini putokazi ta svetlost na čelu ljubavi, koja se okreće onako kako ne možeš da predvidiš. Niko nije ucrtao te putokaze i napravio mapu te mreže puteva. Ali kad ljubav dođe, sa tim strašnim svetlom, koje jednako osvetljava lepotu i strah, raskoš i sputanost, plemenitost i sebičnost, onda odjednom znaš da je to baš ono o čemu si maštala. Tvoja najdublja i najtajnija želja, koju si celim svojim bićem šaputala kosmosu na uho, svakim otkucajem srca, ne znajući o čemu mrmljaš. Jer, da ti je neko tada, u nekom (pogrešnom) trenutku rekao šta te čeka, kako izgleda realnost čežnje tvojih srčanih otkucaja i njegovih aritmičnih preskoka i zastoja, u kakvim okolnostima se odvija i kakve izazove nosi (ah, izazovi – taj lukavi pojam, to suptilno telo najgorih, najstrašnijih, najuvrnutijih, najmračnijih i najbrutalnijih zahteva istine) sigurno mu ne bi poverovala, kojim god zaumnim putevima sudbine hodio i prosvetljujuću mudrost pronosio. Mislila bi da imaš posla sa ludakom. A ne bi bila sigurna ko je taj ludak – donosilac vesti iz zaumlja, ili ti sama.
