Da li stvarno postoji pravo i pogrešno vreme za ljubav?

Ovako, kad ljubav dođe i zaslepi te svojim surovim svetlom, odmah shvatiš da je bol u pogledu samo trenutna, da treba da skloniš ruke sa lica i da dozvoliš svetlosti da te sprži. Jer to je vatra svesti, to je sadašnji trenutak u svoj svojoj moći, raskoši i lepoti. Sve shvataš i prihvataš odmah, ne ostavljaš ništa za posle. Gledaš iznutra.
Oni koji gledaju sa strane, ko zna šta oni vide i čemu oni sude. Oni možda znaju te stvari o pogrešnim i pravim trenucima, o onome što je primereno i prihvatljivo i što nije, o onome što ti smeš ili ne smeš – pred njihovim očima. Ali te oči ne vide, jer svetlost ljubavi nije uperena u lice njihovog srca. Da jeste, ne bi mogli, ne bi umeli, ne bi hteli da prosuđuju i osuđuju, jer bi videli i prepoznali izgaranje u plamenu ljubavi. Ali oni možda ne mogu to da vide jer nikada nisu izgarali, možda se nikada nisu ni rasplamsali, a možda su uvek prigušivali taj plamen – jer strah.
Ljubav je za hrabre. Za ludo hrabre i za hrabro lude. Za nas, vreme je uvek sada. Nikad pravo i pogrešno, nikad prekasno, nikad u kajanju i osudi. Samo u ljubavi. U plamenu istine, koja ne postavlja pitanja smisla i ne ostavlja mesta naknadnim objašnjenjima, opravdanjima i osmišljavanjima. Smisao se ne pronalazi, do smisla se doseže čudnim putevima, sledeći nepredvidljive putokaze… Smisao života je ljubav i ne znam zašto to ne znaju svi koji imaju srce.