Ali deca nisu tabula rasa, žao mi je Aristotele, nema duše koja dolazi na ovaj svet prazna i čista, poput neispisane table. Donosimo svoje skice sa sobom i dovoljno je da se zadržimo na genetici i da se ne petljamo sa životnim zadacima, prošlim životima i pitanjima duše. Dete će uzeti ona sredstva koja su mu na raspolaganju da razradi svoju skicu. To što smo mi imali štap i kanap, a oni imaju androide i mekove, ne čini suštinsku razliku u oplemenjivanju i osvešćivanju duše.
A opet, mi mislimo da smo svesniji, pametniji, razumniji, sposobniji i opremljeniji za život nego pećinski čovek i da smo razvili svoje mentalne i duhovne sposobnosti zahvaljujući napretku civilizacije. Zašto onda uskraćujemo pravo civilizaciji na dalji napredak? Bojimo li se da ćemo biti načisto pregaženi, prevaziđeni i zapostavljeni? Ili se naši strahovi već ostvaruju, pa samo pružamo otpor, kao što staro uvek i oduvek pruža otpor promeni i novom?
Poznajem ljude koji su pregurali pola veka života – od toga veći deo u prošlom veku. I prihvatili su novu komunikacionu tehnologiju kao napredak u odnosu na fiksne telefone, pisaće mašine, telegrame i pisma. Nisu oklevali da se opismene i da prihvate sve prednosti i olakšice brze komunikacije. Poznajem i decu koja imaju vrlo aktivan društveni život, bave se sportom, muzikom, čitaju i imaju brojna interesovanja u kojima ih tehnologija uopšte ne ometa, nego ih podržava.
Ne verujem u generaciju tehnoloških idiota. Ali poznajem i glupost, nesvest i primitivizam – ne razlikuje se od onih u prošlom veku.
Izvor fotografija: www.pinterest.com
Aleksina Đorđević
