Deca su porasla. Više nema poklona ispod jelke. Kupujem im ono što žele u okviru onoga što im je potrebno – muzički instrumenti, telefoni, delovi za kompjuter, alat, komadi nameštaja. I to je mnoooogo skuplje nego barbike i lego-kocke, a ne donosi ni četvrtinu onog zadovoljstva, koji nose igračke. To su samo stvari. Lepe stvari, potrebne stvari, stvari uz pomoć kojih se mogu stvoriti druge stvari (pa čak i magične), ali te stvari nemaju magiju poklona. U njih nije utkana moja moć da ispunjavam želje, nego moje raspinjanje da sastavim ček sa administrativnom zabranom, ratu sa ratom, platu sa kreditom. Nema zvezdanog praha na njima, samo crnila rudarskog rada.
Ali jelka stoji. Moj oltar lepoti i magiji. Ove godine je nisam kitila ja – to je uradila moja ćerka. Želela je. A ja sam mogla da joj ispunim tu želju. Čudno sam se osećala, jer to nije bilo osećanje dedamrazovske moći ispunjenja želja, nego ustupanje te moći svom odraslom detetu. Ludo me je zezala, kako ću krišom da premeštam jedan po jedan ukras, sve dok potpuno ne promenim njenu dekoraciju. A onda me je utešila svojim zdravim razumom: “Kako god da nabacam ove ukrase, ne može da ne bude lepo, zato što su ovo najlepši ukrasi na svetu.” Njene reči su me ispunile osećanjem svrhe i ponosa. Divna jelka, divna devojka. Ja sam ih stvorila.
Jelka je magično vaspitno sredstvo, definitivno.
Fotografije: unsplash.com
Aleksina Đorđević
