Sva uputstva o puštanju – otpuštanju , prihvatanju, opraštanju – uglavnom su fokusirana na prošlost. Ali ne radi se samo o otpuštanju prošlosti, već i o otpuštanju budućnosti, a o tome se uglavnom ne govori. U pitanju su osetljive i kompleksne stvari, koje se tiču odnosa i osećanja, i ako je jedna veza propala, nije nam zadatak samo da otpustimo sve ono što je bilo među nama, već i da se oprostimo od budućnosti koju smo sa tom osobom zamišljali i želeli.
A to je i teži deo, jer je teže preboleti ono što uopšte niste imali i dosegli, nego ono što se već odigralo. Ono što je bilo, takvo je kakvo je, a ono što još niste doživeli, moglo je da bude divno, ali vi to nikada nećete saznati.
Otpuštanjem jedne prošlosti, nestaje sav potencijal za jednu budućnost, sa kojom takođe morate da se oprostite i da je otpustite. Sve ono što ste planirali, ili zamišljali, o čemu ste se dogovarali, zajedno maštali i čeznuli, neće se nikada dogoditi. Koncerte na koje ste hteli zajedno da idete, kuću koju ste želeli da sagradite, letovanja i putovanja koja ste zamišljali, decu koju ste priželjkivali – sva zamišljena i planirana budućnost ruši se kao kula od karata, a da vas ne bi zatrpala morate sagledati i prihvatiti i tu vrstu bola. Ne samo da više nećete raditi sa drugom osobom sve ono što ste do sada radili i u čemu ste uživali, već nećete ostvariti ništa od onog što je u vašoj glavi bilo tako stvarno.
Teret gubitka i bola dolazi iz oba smera – iz prošlosti i budućnosti – i obrušava se na vas, iskušavajući vašu sposobnost suočavanja, razumevanja, prihvatanja i otpuštanja. Obično vrlo slikovito opisujemo ta dva tereta, i ne razmišljajući o tome koliko je to tačno – kažemo “izmiče mi tlo pod nogama” ili “ruši mi se svet”.
